1.
Након кратког оклевања око тога како да назовем овај блог, одлучио сам се за реч која представља српски превод грчке речи метаноја - μετάνοια. Ова реч се често преводи и као покајање. Ипак, мени се дословнији превод - дакле, преумљење - ипак више допада, јер већ кроз језик наговештава да је реч о коренитој промену ума. Та реч преумљење удаљава се од моралистичког призвука којим се реч покајање временом натопила. Као што је, уосталом, сличан призвук попримила и реч грех. Опет нам ту грчка реч стиже у помоћ: αμαρτία (амартија) - промашај, грешка. Грех је, дакле, иступање из божанског поретка. Није могуће грешити и остати у заједници са Богом. Не говоримо, дакле, о моралним категоријама, него говоримо о разини онтолошког - о ономе што, речено језиком философије, почива у самом темељу Битија. У том смислу смо у овоземаљском животу изложени једном или-или - и то на начин о којем прича Еванђелист Лука: Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једног мрзети, а другог љубити, или ће једног волети а за другог не марити (Лк, 16:13). Стога су наши животи махом хроника неверстава и покушаја да истовремено седимо на две столице.
Дакле: преумљење. Ум се одвраћа од оног у чему је раније налазио смисао и задовољство, за шта је страшћу привезан, у чему је видео врховни смисао и/или чему је робовао. Сада он, међутим, престаје да гледа у земљу, окоштали вратни пршљенови се уз звук крцкања покрећу и разгибавају, подиже се поглед ка небу и светлост наноси благи бол сасушеним очним јабучицама. Ипак, он почиње да разабире у мраку контуре које раније није примећивао. Али стари терети, баласти и отпори узроковани силом Земљине теже не допуштају лако узлетање. Брада по инерцији пада ка земљи, и тек уз муку се глава држи усправно. Можда тек сада почиње она права, мукотрпна борба подвојене душе. То је борба у којој нас друштво и култура - а понекад ни породица - не подржавају, него напротив, подривају наше напоре да останемо и да остајемо ван мочварних подручја, тако што нам одвраћају пажњу са нашег још увек недовољно одлучног духовног подухвата.
Блог је настао из личне потребе да пишем на теме које ме окупирају током протеклих неколико година, од тренутка када схватам да Хришћанство није оно што сам у свом незнању веровао да јесте - искривљено учење, погрешна интерпретација неких "езотеричних тајни", учење лишено духовности, намењено томе да похлепно свештенство влада уплашеним масама. Такво је било моје "знање", стечено преко популарне културе и утиска да су Хришћани људи који, бежећи од стварности, а не знајући за боље (за нешто "елитније"), окрећу се Хришћанству. Намерно користим реч "Хришћанство" овако уопштено... Али, наравно, знамо да уопште није свеједно да ли је реч о нашем православном Хришћанству, или је реч о римокатоличком, или пак о протестантском, које некада, уколико погледамо у шта протестанти заправо верују, тешко можемо назвати Хришћанством. Ипак, верујем да Бог може погледати - и не само погледати, већ и нежно помиловати - било ког човека који Му се обраћа са "одговарајућим" унутрашњим ставом, јер дух дише где хоће (Јован: 3,8), и Бог је Тај који суди, а не наша ускогрудост, ситничавост и скучена перспектива додатно замрачена страхом и наивним убеђењем да се Богу можемо додворити. Вера се брани тако што се "упражњава" на исправан начин, потврђује се начином на који се одосимо према свакоме и свачем. Дословно свакоме и свачем. И према самом себи, наравно. Тако се уједно потврђује и њена истинитост, тј. Истина, вечна и непролазна. Галамити је лако. Није много теже ни исукати пецнице, да бисмо макар на тај начин "потврдили" оно што начином живота и не можемо да потврдимо. На жалост, ретко срећем позитиван пример. А на још већу жалост морам да кажем да ни ја нисам тај који такав пример пружа.
Небројано много пута сам суделовао у разговорима о религијама Истока, езотеричним учењима, "вишим знањима", о "мудрости" и метафизици, где је сâм начин излагања, вођења разговора и третирања саговорника указивао пре свега на потребу за афирмацијом и промоцијом свога крхког и ломног ја. Сувише пута сам и сâм био учесник таквих разговора, осећао ривалство интелектуалног окршаја, у коме се губио сваки смисао градива које бисмо излагали. То није био разговор двоје или више ближњих, између пријатеља, већ двоје или више отуђених ја, која су водила борбу самопотрвђивања у својим и туђим очима, у покушају да једно друго - гле апсурда! - надиграју у познавању вечних, непролазних истина! Па се онда прича о "великим тајнама", при чему цео тај став, читав контекст у коме се налазимо, читава та драма апсурда, пориче нас као појединце који су у поседу неког значајног увида или знања, јер је срце празно, а потреба да будемо у праву прејака. Да је душа заиста преображена (што је ваљда циљ духовног живота - преобразити се и преображавати се), она не би пре свега седела ту и грчила се и увијала, нити би, вођена агресивном поривом, терала мак на конац. Не бисмо седели ту, стиснутих вилица, чекајући да други коначно заврши са својим исказом, како бисмо га преклопили својом реченицом-над-реченицама. Била је то, дакле, она банална динамика: људска одвећ људска, што би рекао Ниче, велики песник, који је "снажном" и громогласном филозофијом покушао да савлада слабости и сабласти које су га обузеле.
***
Потичем из породице у којој вера није играла никакву улогу - обојица деда били су комунисти - деда са мајчине стране је био преданији тој идеји, и догурао је до чина високог официра у Титовој гарди. (Ипак, тај човек је један од мени најдражих људи икада). Што се, дакли, мојих деда тиче, Гагаринов лет у космос, у коме он, како је рекао, није видео никаквог Бога, могао би бити финални, непорециви доказ божијег непостојања. Мој једини додир са Хришћанством у детињству имао је везе са животом у Диселдорфу, где смо се преселили 1985. године, када је отац добио четворогодишње задужење у конзулату СФРЈ. Тамо сам завршио основну школу - тачније, немачку основну школу, која траје четири године. Била је то католичка школа Св. Петра и Павла (St. Paulus Schule). Сећам се како је једном учитељица поставила питање пред одељењем (половину одељења су заправо чинили странци, међу којима је било још "Југословена", али је било и Турака) како је настао човек, и како сам, узвикнувши као из топа vom Affen! (од мајмуна!), изазвао громогласан смех разреда, јер су деца сматрала да је то још једна моја шаљива упадица, каквим сам иначе био склон. Ја сам пак био сасвим збуњен; није ми било јасно шта је толико смешно. Напротив, очекивао сам похвалу за свој брзи одговор.
У католичкој основној школи су у трећем разреду почели часови веронауке (Religionsunterricht). Иако нисам био обавезан да похађам ту наставу, седео сам са друговима и другарицама на часу, јер је у супротном једино долазило у обзир да попут неког усамљеника шетам кроз пусто школско двориште. Понекад сам свештенику - иначе врло топлом човеку, у коме ниједног тренутка нисам могао да приметим трачак неке нетрпељивости или "негативне емоције" - задавао муке тиме што сам упорно контрирао његовим тврдњама. Помињао сам тог несретног примата шимпанзу као противаргумент томе да је човека Бог створио. Доброта и стрпљење тог католичког свештеника као да су ми пружали додатни подстрек за те мале изгреде. Као да сам, заправо, опипавао границе тог стрпљења и доброте - али су упркос свему те границе остајале неоткривене. Тај католички свештеник је једноставно био, уверен сам и данас у то, добар, срдачан и искрен човек. Међутим, ја сам ипак познавао своје границе у таквим ескападама. Умео сам - саосећајући са позицијом свештеника и уочавајући збуњена лица деце из одељења - да препознам када је било доста са терањем мака на конац... Касније смо, уместо да имамо часове у школи, посећивали оближњу цркву Св. Павла (St. Paulus Kirche), седевши на мисама, на којима сам заиста био очаран (оставимо сада по страни разлоге због којих православна Литургија не познаје инструменте) звуком оргуља и певањем, у коме сам здушно учествовао: Gloria, in excelsis Deo! Присутни католици су се причешћивали хостијом која је изгледала као округли комад чипса - замишљао сам да управо такав укус и има, да је слана и хрскава. Сећам се и своје учитељице Кристе Ост, како се након примања хостије враћала међу клупе, клекнувши на дрвену пречагу и како се склопивши руке, и положивши чело на њих, молила. И сада се јасно сећам како су се њене усне померале у молитви, и да је те молитве - ако не увек, онда макар понекад - завршавала у сузама.
Жељи да детаљније пишем о времену проведеном у Диселдорфу мораћу да удовољим на другом месту... Након што је мом оцу истекла четврта година рада у конзулату, дошло је време да се вратимо назад у Београд, у тадашњу СФРЈ, која се тада, 1989. године, већ примицала свом крвавом издисају. Вратили смо се у стан из ког смо и пошли за Немачку - војни стан у близини Музеја Бањичког логора. Наравно, ми смо се током четири године боравка у Диселдорфу бар двапут годишње враћали у Београд. Тада сам имао прилике да помало и негујем другарства из комшилука. У тај комшилук сам се враћао. Требало је да кренем у 5. разред. Моји родитељи су се бринули да ли ћу се добро прилагодити нашој школо. Били су свесни тога да је моје "немачко" школско градиво било једноставније од оног са којим ћу се сусрести у домовини. Зато, да не бих морао да учим француски (како би ми бар ту било лакше), ишао сам у школико неколико тролејбуских станица даље - на Бањицу, у школу Бора Станковић.
2.
У сваком човеку живи homo religiosus, који мора неком или нечем да преда своју веру. Свети Оци нас уче да постоји само један истински дом душе - душа смирена у Богу. Човек тражи упориште и уточиште од нагризајућег бесмисла - или је пак у стању непрестаног бекства. Да би опстао, нечем мора да придаје апсолутни смисао. Чак и када мисли да то није тако, да се може живети без тог апсолута (а у ствари Апсолута), он ствара нову филозофију, којој даје апсолутну вредност и коју изнова тежи да потврђује. Ово важи и за атеизам, наравно. Тако је и марксизам имао замену за Рајски врт (бескласно друштво - диктатуру пролетаријата), царство које треба да дође у некој неодређеној будућности, а којој треба жртвовати (а заправо Мамону, Молоху, Ваалу?) жива поколења. Али, ако ја умирем и доживљавам тако крај свих крајева, шта ме се тиче тамо неки бескласни Happy Land, у коме се вијоре крвљу обојене црвене заставе, и у коме су настањена нека неодређена - тачније, непостојећа - будућа поколења, која такође умиру крајем свих крајева и гасе се у бездану ништавила? Када је реч о том атеистичком (или филозофском, или псеудонаучном - како год) слављењу вечне смрти, сетио сам се једног пасуса Св. Јустина Ћелијског, из књиге Светосавље као философија живота, кога сам одмах подвукао, тако да га сада брзо проналазим и наводим: "Али ако је смрт завршетак човека и човечанства, онда су све човекове тежње за прогресом - најпроклетије и најподругљивије својство које је неко убацио у човека да би му се подсмехнуо. У том случају, најбоље је и најдоследније: замрети у очајној инерцији и извршити самоубиство, јер би живот био несносна тиранија и неиздржљив подсмех". Авва Јустин је сасвим јасан, а ми можемо да одахнемо уколико смо сами некад нешто слично помислили, па се тих мисли онда уплашили: "ако је смрт неопходност, онда је овај живот - најподругљивији дар, најодвратнији подсмех, и главно: ужас, неиздрживи ужас..."
Иако кажем да је блог настао из личне потребе, то не значи да сам равнодушан према питању хоће ли неко читати моја размишљања. Можда ће ми требати неко време да се привикнем на тон излагања које није баш онако каквим се у мом уму јавља, када са самим собом "разговарам"... У овом блогу ће вероватно бити и много речи о темама које се тичу психологије. Пре него што сам уписао германистику као могућа опција за студије била је и психологија. Јер, психологија је - док сам похађао гимназију - постала, на сасвим наиван начин наравно (како па друкчије?) један од путева откривања велике мистерије живота (да тако кажем). Пут ка тајни о човеку. Када сам пак уписао студије германистике, потрага је отишла у правцу уметности - пре свега поезије и књижевности - и неибежног адолесцентског бунта против онога што свет јесте: лажа. Шарена, са шљокицама преко. Религија и уметност су представљали духовни простор у коме сам могао на "легитиман" начин да се гнушам над свим оним што покреће свет. Али, наравно, и на сасвим легитиман начин.
Направићу дигресију, па ћу се вратити на психолошке теме. Немало времена сам на своју "немирну младост" гледао са презиром и гнушањам, из једног врло баналног разлога: сматрао сам да баш тако треба, да другачије ниако не може, да то морам да чиним по сваку цену, безусловно, чак и ако се не осећам баш тако. Сматрао сам да пут ка новом нужно мора, по сваку цену, да буде гнушање над свиме оним што сам био. А опет: тај младић је, попут многих адолесцената, био бескомпромисни идеалиста, који, ушавши у свет наилази на огроман јаз између онога што јесте и оног што би по његовом мишљењу требало да буде. Неуротичан, престрављен младић, коме су потребне велике количине етанола да би сакрио своје несигурности и осећаје инфериорности. Ипак, адолесценти су често бескомпромисно поштени у својој потрази за аутентичним и чистим, за "неисфолираним" и истинитим, док њихова властита "исфолираност" ту стоји као покриће за читав спектар осећаја несигурности. А изнутра вре нека енергија, комеша се, поткрепљена увидом да је живот тек почео и да нуди бројне, бројне могућности... Крштен сам 2001. године, у 23. години живота.
Такође, у својим раним двадесетим упознајем учење Карла Густава Јунга, и почињем да продубљујем своја интересовања, убеђен да се такорећи све може тумачити кључем који је понудио овај необични и несумњиво генијални швајцарски филозоф и психолог, од кога сам се у многоме удаљио, сматрајући да у његовом учењу има непотребних компликовања насталих вероватно, с једне стране, услед унутрашњих немира и глади за Богом, а са друге стране, услед преамбициозних тежњи за синкретизмом, који би обуватио огромну, непојмљиву количину материје. То не значи да можда нећу поменути - или чак помињати - Јунга. Ипак, он је један од ретких великих психолога (нећемо заборавити Американца Вилијема Џејмса, који је умро 1910, када је Јунгу било 35 година) који је легитимно отворио врата човековим духовним потребама, док је Фројд са свих страна ограђивао, бетонирао и армирао човека његовом нагонском страном. Јунг је сматрао да је савест урођена (створење по Божијој слици!). Он јесте Тертулијанов исказ да душа је по природи хришћанка (anima naturaliter christiana) прерадио, рекавши да је душа по природи религиозна, али је исто тако упозорио човека Запада на религије Истока (Јунг: Исток је несвесно Запада, Запад је несвесно Истока - мисливши на религије Азије). Јунг је тврдио је, нису "по мери" западног човека, који је поникао на култури која је много више склона индивидуализму... За сада (у овом тексту) ћу начету тему оставити по страни, додавши да не сматрам да хришћанску, православну веру треба психологизовати. Напротив. Тако бисмо је само оштетили (али свакако не њену истинитост), одстранили све оно што делује ван наше моће поимања, све оно што се не може сместити у речи и изложити погледу дискурзивног ума. Ипак, пишем са уверењем да сазнања појединих психолога итекако могу да послуже као ваљани инструментариј за ослобађање из унутрашњег кавеза у коме се башкаримо све док не схватимо да нисмо господари, него робови.
На постдипломским студијама правим заокрет утолико што успевам да пронађем магистарску тему која ће ме привидно одржати у свету књижевосту, али заправо желим да друго интересовање ставим у први план. Наслов тезе је гласио Хофманов роман "Ђавољи еликсири" из угла Јунговог учења. Рад сам одбранио у јануару 2014. године. Након тога сам започео докторску тезу под насловом Окултно код Е.Т.А. Хофмана. После неколико година решио сам да обришем допола написан рад са компјутера, а велику количину копиране литературе, неколико кеса у укупној тежини вероватно од око 20 килограма, бацам у контејнер и симболички стављам тачку на једну причу скоро сизифовског калибра. Ову одлуку ниједног тренутка нисам зажалио. Није ми било тешко да је донесем. Била је то једнодушна одлука. Професору који ми је био ментор, вернику који је то и по својим делима, саопштио сам како ствари стоје: не могу више, губим интересовање. У крајњој линији - губим и време на празне приче. Остајем на периферији живота. Трошим се узалуд.
За сада ми се не пише о начину на који сам ушао у веру. Ако се то уопште може тако назвати. Уколико то дође на ред, о томе ћу вероватно фрагментарно приповедати. С једне стране постоји нека потреба да се представим, како бих на тај начин објаснио зашто ће неки садржаји по свему судећи бити заступљенији од других. Са друге стране ту је и потреба да останем по страни, да не будем присутан као неки субјекат који прича о себи и својим искуствима, него просто да "на глас" размишљам и "филозофирам". Но, ово је само блог, ником га не гурам у лице, нико није приморан да га чита. Уосталом, почео сам да пишем као дете, то је потреба која ме је пратила целога живота, а ако изузмем неколико песама и поема (које ми данас изгледају као песме и поеме неког странца), или неколико есеја (који су ми мање страни, или чак и не толико страни), ништа није званично објављено. Није то ни толико битно. Од краја 2016. до краја 2018. године, једва и да сам нешто написао, јер нисам успео да заузмем ниједно мени прихватљиво "место" на коме бих као писац могао да се сместим, коју бих позицију могао да заузмем.
Година 2019. била је пак година писања и брисања. Наглих започињања и још наглијих прекида. Година 2020. је, као што сви знамо, година у којој нас је посетила тзв. Корона/Ковид-19 - шта год то заиста било, одакле год дошло, и како год настало. Недавно сам ту бољку прележао, али се нећу жалити, јер сам добро прошао. Но, ова је година заиста година изолације - широм света, worldwide. Ова година је и права слика информационог хаоса у којег нас је интернет уронио - хаоса о коме би се могле књиге и књиге исписати. У том хаосу прибрани и сабрани су остали они који су знали да је Бог свакако присутан, чак и ако не могу да знају шта се заиста дешава. Да ли нас је ова невоља зближила, како невоље то често умеју да ураде? Ретко кога, верујем. Ближњи не само да није ближњи, него је потенцијални носилац фаталне заразе. Као неком разбојнику, виде му се само очи. Неком је можда принудно сабијање између четири зида могло да открије у каквом унутрашњем затвору је до сада живео. Ова ситуација је носила - а можда још и носи - огроман духовни потенцијал за оне који проблему умеју да приђу на одговарајућ начин: Царство је Божије унутра у вама (Лука, 17:21). Колико пута на дан ово заборавимо? Познат је и цитат Блеза Паскала у коме француски геније каже да сва невоља долази од човекове немогућности да седи сам у тишини. У тишини утваре излазе напоље, ступају у свест и траже да буду виђене. Вероватно ово много боље од нас - који смо гладни разних занимација - разумеју посвећени монаси.
Лудило године 2020. Промолио главу у виртуелни свет, написао текст чија ми сврха сада није баш сасвим очигледна. Треба још да кликнем на - објави. Мада ме не би изненадило да се субјекат, који реферише на себе у првом лицу, у неком тренутку повуче као субјекат, а затом да обрише овај уводни текст. Видећемо.
