Zar još me ova tamnica krije?
Proklet zagušljiv ćumez taj,
gde čak se i ljupki nebeski sjaj
tmurno kroz okna šarena lije!
Gomile knjiga oko mene,
crvotočne,
prašine pune,
do vrha sobe zasvedene
hartija žuta koja trune.
Јохан Волфганг Гете, Фауст
Бог благи пламен рече његовом срцу:
О, човече!
Георг Тракл, Песма о Касперу Хаузеру
Осећао сам погруженост у утробу несвесног, у доњи бездан, али сам још јаче осећао привлачење горњег бездана, трансцендентног.
Николај Берђајев, Самоспознаја
Првобитна намера је била да исповедни аспекат писања укотвим у мојој тзв. бурној историји трагалаштва. Уколико бих ову именичку фразу (пред тобом, брате, сестро) изговарао наглас, трудио бих се да произведем неку ироничну, или чак заједљиву интонацију. А можда бих у ваздуху средњим прстом и кажипрстом обеју шака исцртао наводнике. "Трагалаштво". Не треба да нас заведе романтичан призвук ове речи. Иако трагалаштву не треба по сваку цену спорити искреност, нити треба спорити у њему присутни глад и жеђ за истином, или постојање неке нејасне слике о вишем животу, трагалаштво у многоме иде под руку са читавим сплетом самообмана. Човек није сасвим уснуо, али није ни сасвим будан. Куња. Очи се отварају и склапају. Промешкољи се ту и тамо. Тражи - тј. каже да тражи. Довољно је свестан одређених појединости, али је неспреман за неке радикалне (корените) кораке, који би водили умртвљавању (па и усмрћивању) ега, тј. нашег "господина Ја" (старац Тадеј). По свему судећи ми још нисмо спремни да извршимо такав смртоносни захват, јер "господин Ја", его, још увек има нада нама превелику власт.
Трагалаштво, дакле, неретко представља исходиште компромиса између, метафорички, "две душе", које се боре у човеку. Зато што нисмо у стању сада, овог трена да сами себе и сав живот свој предамо Богу, да одбацимо наша лажна блага, бижутерију наших зајапурених страсти и фиксација, ми ка Богу крећемо на начин који пре наговештава исписивање једног широког лука. Или кривудаве линије. Савест се оглашава. Свесни смо многих истина, али нам некако измиче да се ускладимо са њима. Прихватамо их са вером, без рационалних доказа и рационализујућих мисаоних заврзлама, али ипак. Пуштамо их да таворе негде у позадини, у прикрајку ума, тамо одакле не могу да нас присиљавају ни на какве жртве. Нека ужасна тромост и инертност и тупост изнова нас савладавају и односе победе над оним што је најбоље и најдрагоценије у нама. И тако неретко - годинама, деценијама... Замајавамо се. Бавимо се периферним стварима, које ником не доносе неко добро (ни нама самима, разуме се). А када нас сколи невоља, тескоба, осећај безизлаза или беспомоћности, ми се некако тргнемо из сна и одједном знамо шта нам је чинити. Знамо и шта нам је не чинити, на које бљувотине се не треба враћати. Знали смо ми то и пре него што нас је притисло, али нам се нису подносиле никакве жртве.
Само Бог зна зашто се неком даје светлост увида на који неко други мора да чека годинама, деценијама... Ако га уопште и дочека. Не можемо схватити ни тајну слободе - то јест тајну те крајње границе до које наша слободна воља може да "добаци". Ако је виђење свог греха Божији благодатни дар, да ли сам ја, слепац какав сам, одговоран/крив што не видим свој грех? Да ли ми се то виђење не даје зато да бих морао да одиграм неку улогу, по Божијој промисли наравно, за коју није потребна дубина увида, већ, напротивм ограничено видно поље, сужено окно? Да ли кроз мене мора некоме да дође искушење? У којој мери смо одговорни за наше немоћи и степен наше слепоће, када је свакако Бог Тај Који излива на нас духовну светлост, која представља предуслов ма каквог гледања, виђења, сагледавања и разумевања? Одговорни јесмо, мислим, за тај комад или комадић дате нам слободе - колико год мала и незнатна она била. Велика слобода, већи духовни простор подразумева још већу одговорност, коју можда само малобројни - из нама опет недокучивих разлога - могу да понесу. Јеванђеља, Свети Оци и Свето Предање нас уче, а ми, Боже дај, сами да увидимо истину коју је архимандрит Рафаил Карелин из Тбилисија изразио на следећи начин: "У светлости Христа грех губи свој мутан облик и стаће пред човеком у одвратној наготи, и човек ће га се сам одрећи. Код њега ће се појавити други поглед, други критеријуми, друга скала вредности." У мом личном искуству та скала се није успоставила, да тако кажем, преко ноћи. Морале су да крцкају кости мог психолошког скелета. Нисам добијао власт над собом, нисам могао бити јачи од сијасет навика и образаца понашања чије сам штетности - и његове неспојивости са кретањем ка Истини - био свестан. Био је то пре свега унутрашњи доживљај истине који је тражио начин да се оспољи, да се конкретизује у понашању и начину живота. Захтевао је адекватну реализацију, да се та доживљена истина, у коју више није могло бити сумње, угради у живот - чак и у оне најтривијалније или привидно тривијалне видове свакодневице. И све се одвијало тако споро, тако неподношљиво споро...
Овај процес још увек траје. Рекао бих да се он за живота и не може окончати. Жал који изнова осетим након одметања од истине, тј. након неуспеха да је потврдим у свом животу видим као саставни део крста којег носим (и којег носи свако ко претендује да се назове Хришћанином), а да ме притом ни најмање не интересује уколико би ме неки психолог, због овога што сам управо написао, назвао "мазохистом". Већина психолошких праваца заузима неки "политички коректан" став према религији. Хајде ипак да се исправим: "политички коректан" став према Богу као (Врховном) Бићу Које Својом Промисли води човека путем Спасања. Он не пориче Његово постојање. Али одбијањем да Га укључи у свој систем, или у своју терапијску праксу, и опет "политички коректно" повлачећи разделну линију између "психолошког" и "духовног", психолог, заправо, као да Га пориче. Не тврдим да можемо тек тако између психолошког и духовног ставити знак једнакости. Желим да кажем да се психолошко и духовно додирују на такав начин да се ствар не може поставити на тако поједностављен начин. На овом месту бих завршио са причом о психологији, уз напомену да ћу о тим проблемима и недоумицама, ако Бог дâ, писати у серији текстова.
Човек, наравно, нема две душе, али је Пад, како нам је откривено Мојсијем, од човека начинио фрагментирано, раскомадано биће, свежањ најразличитијих а неретко противречних жеља, лако запаљивих, али превасходно "раштелованих" нагона. Рекао бих, међутим, да је Пад велика загонетка, мистерија, неразмрсиво повезана са мистеријом човекове слободе. Јер је Падом човек могао да открије величину датог му дара. Пад је човека уједно упознао са величином тог дара. Ипак, човеков губитак је толико велик да је њему поглед помућен, а савест пригушена, те он губи сећање на то да је био обилато дарован. Не подсећају ли нас невоље, тескобе, безизлази и осећаји беспомоћности на то да овај свет није оно што смо - будући запали у духовни дремеж - умислили да јесте? Библијска приповест о Паду није нешто што се повинује логичком резону. Хоћу рећи да у дубини свог бића ја прихватам приповест у Паду, али разум поставља питања, на која се уместо одговара ређају нова питања. Разум не може да прихвати (схвати) надразумске истине. "Дубина бића", односно срце, као средиште унутрашњег човека, јесте оно што прихвата истину скривену у речима и иза речи. Ако срце прихвати, разум се неће супростављати. Мислим да је Гадамер тај који каже да је свако искуство света уједно и језичко искуство света. (Уколико то ипак није био Гадамер, него неко други - онда је неко други тај са ким се никако не могу сложити по наведеном питању). Никако се не бих сложио са тим. Сваки доживљај (од искуства свакодневице до мистичког искуства) је неупоредиво дубљи од приче коју човек себи прича. Изворно искуство није језичко искуство. Као што искуство није мање искуство уколико га човек није самом себи "превео", сместио у речи, синтагме, реченице. Језик свакако јесте посредник између људских искустава (доживљаја), али комуникација између људи није комуникација између појединаца који су се родили као tabula rasa, на коју је живот уписивао "језичко искуство". Као што сусрет две особе не може да се прикаже као да је само реч о сусрету два нервна система. Човек није брисана табла - Слика Божија која је у човеку потхрањена јесте "нешто" што сви ми делимо, као да смо, да тако кажем, "у истом холограму". Тако да се на неки начин преплићемо и интуицијама, и чувствовањем и осећањима и начинима на које се формирају наше мисли. Па тек онда бисмо рекли да се, у том најгушћем виду преплитања, преплићемо физиолошки. Имајући ово у виду, у потпуности сам непријемчив за већину тзв. светске филозофије, која не схвата и не осећа философију православног хришћанства. Чак помишљам: да су неки филозофи заиста познавали светоотачка учења, они би своју филозофију учинили мање својом - усмерили би је у правцу православне философије. Читаоцу је, претпостављам, јасно на који начин користим речи философија (мишљење у православном оквиру) и филозофија (индивидуализована умовања, која искључују сва друга индивидуализована умовања).
Сасвим је могуће (верујем да је тако) да човек има "невероватне" (посматрано из наше садашње, ограничене перспективе) способности, читав спектар духових чувастава, која су угашена (али не и мртва). Човек, у свом палом стању, јесте својеврсно стециште "страха и дрхтања" (Кјеркегор), "трска која мисли" (Паскал) у непрестаним потрагама за ослонцима и склоништима, која се један за другим изнова круне и руше. Грозничаво се хвата за ствари, покретне и непокретне. Од њих као да покушава да начини сидро које ће да заустави пловидбу низ матицу времена која се окончава смрћу. Свест о томе он потискује. Чак су и представници најразличитијих психолошких праваца могли да се сложе око чињенице да је човек изразито тврдокоран и тром када је у питању излазак из "зоне комфора", односно, да му је лакше вегертирати у мучној, скученој али познатој извесности (иако привидно извесној), притиснут још увек подношљивом патњом, него искорачити у живот, у могући сусрет са Богом, као и са собом самим. Према речима Карла Густава Јунга "Ништа се не мења без нужде, а најмање човекова личност. Она је чудовишно конзервативна, да не кажемо инертна. Само најопаснија невоља може да је појури. Тако се и развитак личности не покорава ниједној жељи, већ самој невољи; њој је потребна мотивишућа присила унутрашње или спољашње судбине."
Недавно канонизовани старац Софроније (Сахаров) у књизи Виђење лица Вожијег пише: "Природна је тежња ка Вишем Добру, али пут ка њему почиње силаском у пакао". Може бити да овај пакао има и више "слојева" (да не кажем "кругова"). У биографском слоју ми се суочавамо са нашим индивидуалним психолошким и емотивним нередом. А ако прихватимо постојање Јунговог колективно несвесног онда се можемо сложити са реченицом Достојевског која каже да смо сви за све криви. Јер, у том случају свако од нас појединачно, својим наопаким мислима, страстима и греховима додаје свој део на свеопште - да тако кажем - "космичко зло". У апсолутном смислу, из "небеске перспективе", сви смо једно. Једна човечија ("адамска") природа коју свака душа испољава на њој јединствен начин.Ово јединство се манифестује и у утицају појединца на целину. И само је Христос Тај Који може да регенерише и сједини разбијену целину. То што нама ова спознаја није непосредно доступна, не значи да није тачна. Ову идеју прихватам можда управо због тога што на неком дубљем, суптилнијем нивоу осећам њену истинитост. И нема потребе да се као верници стидимо да признамо да осећамо извесне истине. Пред подругљиво извијеним уснама "атеисте" или "агностика" немамо проблема са тим што нисмо у поседу задовољавајућег емпиријски проверљивог доказа. На неки начин сâмо наше постојање, његово свесно поимање, јесте Божије Откровење. Међутим, тамо где је интелектуални апарат (дискурс-машина, да тако кажем) још увек јачи од срца - ту нема никакве могућности да се Откровење прими. Јер, Откровење није ствар разума. Оно надилази људско поимање, разум (или макар оно што ми, у свом ограниченом виђењу, сматрамо разумом), логику, сферу интелекта. Откровење у доживљају (доживљавању) није мисливо, иако је изражено језиком и упркос томе што се о њему може некнадно размишљати и што се могу изналазити неке речи и покушаји вербализације. Речи су покретач унутрашњег отркивања Истине. Примање Откровења је, такође, дубоко личан, интиман доживљај. Бог је милостиво погледао своје створење. Речи Откровења, појединачно гледано, "само" су речи, означитељи. У примању Откровења, тј. у примању говора Светог Духа, речи увек бива допуњен искуством срца, унутрашњим надразумским својством самога срца. Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога. Дошљак сам ја на земљи, не скри од мене заповести Твоје. Заволе душа моја да жели судове Твоје у свако време. (Пс. 119, 18-20)
* * *
Пустићу великог и свестраног немачког, иако нимало смиреног (што код уметника, који се идентификује са подареним му талентима, често срећемо) песника Гетеа да поново проговори устима свог најзначајнијег књижевног лика:
Dve duše meni, ah, raspinju grudi
i smesta bi se rastale da mogu;
jedna sa strašću grubom i prostačkom,
za svet se svakim čulom hvata;
druga se silom uzdiže iz blata
ka uzvišenom carstvu praotačkom.
Фауст је, дакле, провео младост изучавајући разне науке и свакојака тајна учења, покушавајући да проникне у тајне космоса. Време је цурело, младост је прошла, Истина је остала неотркивена. Интелект није проникао у интелектом непроницљиве божанске тајне. Старост је сустигла Фауста, уједно затворивши вратнице и многих земаљских ужитака. Ето га сада у његовој соби, где схвата да је на истом на чему је и био пре него што је кренуо у потрагу. Шта сад? Да ли наступа неки дубоки увид у своју душевну гнусобу, да ли се Фауст смирује и, одбацивши своје "старо ја", окреће лицем ка Богу? Он то не чини. Фауст је, под уверењем да је своју младост протраћио, уместо да крене путем покајања, допустио да га ђаво Мефистофелес заведе, понудивши му могућност надокнаде пропуштеног живота.
Међутим, сâмo полазиште Фаустово је у својој основи погрешно. Ту мудрости нема. Мудрост се брине за душу. То је уједно и чини мудрошћу. Овде, међутим, нема никакве бриге. Реч је о промашају кога понавља сваки окултиста и трагалац за "езотеричним тајнама" у свом неблагословеном походу. Ту се са једне стране може тражити знање које се може језиком изразити - може се, на пример, учити о постојању седам енергетских центара (чакри), о разним духовним омотачима, о скривеним космичким принципима, о симболици алхемијских емблема. Интелект је примио неку храну, али ту изостаје сваки доживљај трансцендентног. Окултиста може да добије доказ постајања невидљивог, духовног света, али то је "откровење" палих духова. Многи међу њима олако траже потврду постојања духовног света, како би се разрачунали са терором материје и страхом од смрти. Али оно што срећу свакако није дах вечности. Вода коју траже није вода жива, него "духовна кокакола", која човека чини све жеднијим. Има сладуњав укус мистериозног, јер указује на постојање невидљивог света, неспутаног материјом и тежином (гравитацијом). Бог отвара Тајне које Он сматра да треба откити онима којима је жења за сједињењем са Њим, за откриће свог правог лица, скривеног под читавим слојевима разних маски, већа од жеље за откривањем Тајне.
Могу се - искрен да будем - поистоветити са тим фаустовским пабирчењем по књигама, упорним и исцрпним. Не тврдим да ништа нисам научио - на пример, источњачка филозофија ми је указала на то да могу да вежбам одржавање свесности о менталним садржајима и емоцијама који се јављају у мом "пољу свести". Увидео сам да сам "изнутра програмиран", острашћен, детерминисан свакојаким тричаријама, неслободан, непостојан роб спољашњих околности и унутрашњих стега. Увидео сам да оно што је у мени најбоље изнова злоупотребљавам у сврху разних психолошких "наткомпензација". Просто речено: мноме управљају моји комплекси, живот је оријентисан добрим делом и ка њиховом задовољавању. Свест о размерама моје неслободе сам доживео нарочито болно. Помисли да је ипак све унапред детерминисано, јер је слобода илузија, избацивао сам из главе, јер ме је такав "модел" универзума ужасавао, будући да је обесмишљавао сваки секунд мог битисања. Деловао ми је исто тако бесмислено као и представа о једном обезбоженом универзуму који немилице производи људе, тек тако, који из неке "примордијалне супе" убризгава у свет те крхке али самосвесне животиње (где се свест сагледава само као нуспојава електрохемијског рада мозга!), које су својевремено мењале даброво крзо за секиру, да би неколико хиљада година касније цепале атом и градиле свемирске бродове, а које свој непредвидљиви животни век проводе у свести о својој смрти, не би ли им она у неком тренутку одузела све и баца их у вечно ништавило. Зато мислим да особа, која каже да нема страх од смрти, може бити једино светац обилато заливан благодаћу Божијом, или лажов, или пак крајње наивна особа, која обитава на (привидно) безбедној површини свести, лишена везе са дубинама свог бића.
Желео сам, дакле, да откријем "тајну", одговор на једино право "како?" и "зашто?", да схватим шта ми је чинити, да знам зашто постојим, да схватим "зашто је нешто а не ништа" (Лајбниц), тј. како је могуће да постојање узимамо здраво за готово, као нешто што се тек тако по себи подразумева. Читао сам и размишљао о свему чега сам се дохватио, наивно верујући како све прочитано може да се склопи у јединствен "систем" кога ћу моћи да утилизујем у сврху изласка из сопствене коже. Нешто се, међутим, суштински променило тек када су глад и жеђ за знањем устукнули пред урличућом жељом за променом себе. Када сам себи самом и са целокупним својим животом постао неподношљив. Када сам осетио да се налазим на самој ивици неповратног упропаштавања сврхе свога постојања. Међутим, читав тај контекст источњачких религија и филозофија - иако ми је у недостатку нечег бољег помагао и пружаo наду, представљао је промашај. Трудио сам се из петних жила да се сродим са поднебљем, које ми је све време остајало страно. Нису ме, међутим, занимала никаква "божанства", никакво ступање у додир са "вантелесним интелигенцијама". Рано упознавање са Јунговим концептом Сопства (Јаства) утицало је на то да смисао духовности видим у томе да човек себе уцелови, комплетира, да буде оно што јесте, јер ће тек тада наћи мир. И најмања назнака паганизма, или неке "користи" (осим ако није била доживљена као корист по душу) неповратно би ме одбијала. Духовност није додворавање некој таштој и сујетној сили да би се од ње добило нешто. Духовност је приближавање Богу, Који не тражи жртве паљенице (Пс. 50), приближавање Свевишњој Сили, да би се добило све што човек може да прими. Никада нисам био ни близу ступања у неку секту или "организацију" - свуда сам око себе видео извештаченост или лаж. Или у најбољем случају наивност, као нешто што личи на доброту, јер је наивност лишена лукавости и задњих мисли. На сваком кораку угледао бих сировост, суровост, насиље, безосећајност, којих сам се грозио, као што би ме све чешће заболела моја удаљеност од ближњег, све чешће би ме дубоко потресала моја неспремност да му приступим на искрен и отворен начин, мој страх да га волим, разумем и прихватим. Осећао сам да сам бледа сенка онога што би требало да будем. Иако сам вапио за утехом, нисам желео лажне утехе - желео сам утеху и упориште да нађем у Истини. Истину за коју је вредело живети. Истину која остаје то што Јесте, Истину која надвладава смрт, патње, болове и све огавне и одвратне ратове и гласине о ратовима (Мт. 24:6), све новинске наслове, рекламе и билборде, сав наопаки живот одметнут од природе, спутан и заробљен у бетону...
