У истом котлу

Као млад сам гајио ту мегаломанску фантазију да се знања о устројству човека и света могу повезати у неку кохерентну целину, да се може стићи до неке тачке, као на врх планине, одакле ће се оно што је сазнавано, научено и упијено коначно указати као каква усправна и необорива монолитна структура, чије ће указивање бити праћени неким а-ха моментом, након којег живот више не може бити исти. Не могу да се присетим те претенциозности, а да ми се не јави известан осећај нелагоде и благог стида пред тако наивном представом. Није довољно бити добар ђак, који савладава градиво у које је утонуо... Постоје, међутим, и горе ствари од младалачке претенциозности: заћи у другу половину живота са таквим багажом наивности, теглити све тежи пртљаг из једне године у другу. Остати у некој врсти церебралне грознице, у потрази за одговором који се може обухватити језичким средствима, који се може срочити и језиком преносити. Такође: осећати потребу да се напусте границе згрченог ега, а даље се хватати за неки интелектуални систем (један од многих) – затворен и апсолутистички постављен према стварности. Затвореност и апсолутизам појмовно углачаног система – такво сузбијање и тлачење духа – одаје заправо потребу за загрљајем извесности, за сигурношћу, за полагањем набраног чела на груди неког "свезнајућег" великана људске, одвећ људске мисли. Сигурно да је, ако изузмемо можда радозналост духа, и страх окидач интелектуалних одисеја. Тај страх не треба ни гурати ни одгуркивати од себе. Не треба га заклањати разним параванима и засторима. Треба га признати. Нека његово признавање буде први корак у некада дуготрајном процесу напуштања индивидуалног кавеза.

Када се човек - привремено поштеђен грмљавина, олуја и бура - налази у прилици да своју свест усмери на пријатне сегменте и секвенце живота, он не осећа притисак калцификованих решетака кавеза у коме је заточен. У таквим тренуцима је живот сасвим подношљив, човека маме нова исуства и лепоте живљења. Живот тада показује своје пријатно, насмејано лице, а ми привремено заборављамо његово рошаво, намргођено, па каткад и у злобан кез исцерено наличје. Што смо дубље пали у заборав постојања тог наличја, то нас више боли подсећање, на које ће нас живот неминовно навести. Колико год неко био вешт у бежању са трусних подручја, Хроносу, времену, дата је не само власт над ткивом и месом, већ и гранитним каменом и, уопште, над свиме што се може руком дотаћи. Речима Гаутама Буде: Све гори! 

Франческо Гоја - Сатурн прождире свог сина

Сваки појединац понаша се као да „зна“ нешто више од голих чињеница или збира голих чињеница. Без тог „знања“, емпиријски непровереног,  без те интерпретације стварности, он не би био у стању да дочека ни идући излазак сунца, а камоли тек да организује свој живот, да му пружи какву-такву оријентацију, па макар и погрешну. Морао би преко ноћи негде да се обеси, да се баци са неког моста, или на други начин да угаси свест заробљену у пустоши бесмисла и чекању да се она коначно угаси и уступи место вечном мраку... То „знање“ – које као да се само по себи подразумева – јесте вера у неки смисао, који организује његов доживљај стварности (о „оном споља“, дакле) и његов однос према њој, усмерава његову вољу ка неком деловању или истрајавању, неком континуитету. То се односи и на појединце којима страсти представљају главне водиље у животу и силе које их вуку ка будућности. То се уједно односи како на највећег скептика, тако и на човека који себе проглашава агностиком. „Поуздано знање није могуће“, каже агностик. А ипак живи као да нешто зна и да то знање сматра извесним. Оставићемо за сада по страни што су то, по свему судећи, страсти које га воде и водају, односно разни психолошки процеси чији корени сежу у тмине несвесне психе, којом он можда и не жели да се бави.

Чак и окорели атеиста, који исписује томове књига у којима покушава да сахрани религију као реликт неког плусквамперфекта, давно прошлог времена, чини то са вером у смисленост свог делања. Зар би се у супротном повијао над листом хартије, писаћом машином или тастатуром, узалуд кривио кичму и замарао очи? Када га питамо одакле му снаге и воље да толико година посвећено пише, његов одговор (кога нам он са задовољством даје, јер као да је једва дочекао да му се то питање постави), маскиран у неку просветитељску добронамерност, заправо јесте сасвим проста рационализација. Дакле, није рационалан одговор, који је утемељен на јасном сагледавању емпиријски проверљивих чињеница, иако се наш марљиви записничар понаша као да је његова активност сама по себи разумљива... Зато можемо рећи да је историја испресецана непрекидним самозадовољавањем „ситним истинама“, мнењима, свесним или несвесним личним преференцама, под којима се повијају друштва, настају и нестају идеологије, круне се и изнова подижу зидине градова. Пали човек је – без изузетка – простором и временом поробљени тумач стварности. Од тог тумачења зависиће његов однос према егзистенцији.  

Дакле, и онај који тврди да не постоји никаква апсолутна истина (или је он, ако ипак постоји, кантовски одсеца од човека), уједно поседује и уједно изнова гради однос према некој на место апсолута постављеној истини. Овакав закључак (који не представља пуку логичку зачкољицу коју бацамо на пут нашим неостомишљеницима) било би апсурдно порицати. Донесени закључак, наравно, не можемо поднети (атеистима, агностицима) ни као потврду наших веровања или убеђења – или пак знања које смо можда стекли неким мистичним искуством, током ког су се окови ега (спољашњег човека) скљокали на неко неодређено место (да би се после попут утваре поново обмотали око нас), а ми осетили да у нама постоји језгро – да ја јесам то језгро – које смрт не може да нагризе, и да ће сваки покушај претакања у речи тог доживљаја/осећаја представљати његову тривијализацију и накажење...

Већина нас ипак дели једну донекле заједничку договорну стварност (consensus reality), у вези са којом можемо колико-толико да се усагласимо, да се сложимо. Излазак ван ове зоне опште сагласности се по правилу проглашава клиничким лудилом које захтева хоспитализацију, док многе религије прихватају постоање божанског лудила, а Православље признаје јуродивост Бога ради. Карл Јунг, један од храбријих психолога уопште, инсистирао је на томе да неке особе у свом процесу индивидуације пролазе кроз стање психозе – уз напомену да није свака психоза део индивидуационог процеса. Из таквих стања понеки човек излази измењен у позитивном смислу – постао је свеснија и зрелија особа у миру са собом, а живот је попримио дотле непознату (неосвешћену) духовну оријентацију. 

Свакако да ћемо се држати подаље од оне свима познате флоскуле о „субјективности истине“, а далеко смо од и истицања наводне релативност свих вредносних система. Ипак, из човечанске перспективе ствари изгледају управо тако: он (човек) не проналази одрживи систем вредности, и нужно је – а он може бити сасвим несвестан тога – психолошки присутан у својим интерпретацијама и судовима. Неретко га обузимају нејасна осећања, којима покушава да умакне или их приписује погрешним, лажним узроцима. Измишља „рационална“ објашњења за узнемирујућа и нејасна емотивна стања. Никако да побегне од себе, иако је у непрекидном бекству. На сваком кораку среће себе – у свему наилази на свој одраз. Речима Јована Корнаракиса, некадашњег професора пастирске психологије у Солуну, „онај који се не бори свесно да заокружи своју личност уз помоћ неког веродостојног животног идеала, троши се психолошки и духовно у грчевитом напору да се дође до краја а да није проживео ни почетак. Он се сатире у потери за егзистенцијалним профитом и у лакомости, а да није одложио никакав 'капитал' аутентичног напора у трезор живота. ... Театрално се бори, а на крају добија само горки опит илузије“.

С друге стране, горе поменути агностицизам је омиљена сигурна зона за оне интелектуалце који не одбацују per se постојање „некакве“ духовне стварности, а који се притом плаше да би могли испасти глупи и наивни – како пред колегама, тако и пред умишљеном сликом о себи, тј. својим усвојеним идентитетом, пред оним што су умислили да јесу. Јер, интелектуалац мора „критички да мисли“ (немам, дакле, намеру да обезвређујем критичко размишљање уколико је свесно својих ограничења и осећања која дрежде у позадини). Он, такође, мора да се држи расположивих чињеница (немам ништа против чињеница). У реду онда, ако хоћемо да се држимо расположивих чињеница у кључу научне методологије, онда ништа од Бога! Ако пак верујемо у материјалијалистички тоналитет теорије еволуције, онда је наша свест такорећи проклетство, које нам служи зарад зијања у неко вечно ништавило, или зарад исписивања томова атеистичке литературе, што ће је можда држати подаље од менталних институција затвореног типа. Или се пак тражи утеха у идеји прогреса, у „великом пројекту“ у неком материјалном циљу, који ће се остварити у ближој или даљој будућности. Тачније, оствариће се, можда, када наше очи буду увелико сатрулиле у лобањи, а ми – уместо да се наслађујемо тријумфалним призорима тог раја на земљи на коме смо тако усрдно и марљиво радили – „будемо“ зијали празним дупљама у вечно ништавило! Чак ми изгледа да порицатељи Божијег постојања праве неку баналну филозофску грешку: непостојање Апсолутне Истине, вечне и непроменљиве, не би истакло релативност било ког система вредности, него би у потпуности обезвредило свачији живот – свега чега се можемо дотаћи, све што се може замислити, па и саму науку, која тада постаје или бесциљно тумарање по материји, или средство за остварење јалових циљева и маштарија о бесмртности или некој „бољој будућности“. За неку другу прилику ћемо оставити разматрања о трансхуманизму као крајњој манифестацији оваквих настојања. Трансхуманизам је, рекао бих, егоцентрична варијација утопистичке маштарије, доведена до крајности.

Шта чинити онда са том несретном свешћу, ако не успевамо да је уденемо у идеологије и фантазије о прогресу – како да је упослимо и замајавамо, да нас не ждере до гроба? Какву коску да јој бацимо да глође, а да на тој коски буде макар неког меса које се може загристи, да се преживе све те гладне године, па и деценије? Можемо онда ту свест пригушити, па чак и угасити препуштајући се разним ужицима и примаљивим обећањима будућих ужитака. Можемо, на пример, транспоновати идеју прогреса на телесно здравље и приклонити се у градским срединама врло снажном култу здравља и фитнеса, у модерном светилишту теретане и фитнес-центра топити масне наслаге, бежати од глутена, простих шећера и засићених масних киселина и конзерванса „као ђаво од крста“, огледати се у мноштву расположивих огледала, и закључити, уз несигурни уздах олакшања, да ипак некако одолевамо оштром зубу времена. 

Можемо свест пригушити филмовима и серијама, које се ионако већ масовно производе, иако мање-више уз препакивање једних те истих мотива, тако да они, који су нарочито жељни овакве врсте entertainment-а, напослетку буду принуђени да се у потрази за нечим новим, посредством посебних пиратских канала упуте у филмску сцену Суринама, Свазиланда и Лихтенштајна. Камере се не гасе, филмска индустрија ради пуном паром, подилази оном делу човека смештеном испод желуца, његовој недозрелости, доприносећи томе да његова свест управо и остане закована на наведеним пределима – супер-хероји, плитки и једнодимензионални ликови, развучене „антигравитационе“ акционе секвенце јурњаве аутомобила и пуцњаве, као и призори који стимулишу полне жлезде. 

Наравно, ту је и спорт, групни и индивидуални: стално су актуелна нека такмичења, купови и првенства и турнири, неке утакмице, које не само да ћемо помно пратити, него ћемо их учинити још занимљивијим тиме што ћемо резултате спортских манифестација претворити у предмет спортског клађења. Постоји и могућност да се загњуримо у посао, у рад (телесни, умни и безумни), и да све наше менталне и телесне ресурсе упрегнемо у такозвану каријеру, у један сивкасти CV, као сведочанство наше „вредности“. У приватној фирми можемо да добијемо и унапређење: већу плату, умерено тапацирану столицу са наслоном за руке, шири писаћи сто, неки сепаре на паркингу (да би се знало ко је ко), завидне и понизне колеге, које можда нестрпљиво ишчекују наш суноврат над којим би се могли церекати. Можемо купити скупо одело и увежбати држање у ход који одговарају нашем „високом“ друштвеном статусу. Заузврат се могу зачути и похвале, јер се сумануто урањање у рад (читај: бекство од себе и притиска савести) често погрешно интерпретира као марљивост и одговорност. Тако понекад неког назову „вредним“ човеком, док овај зарађује искључиво за себе, за свој ћеф и комфор. При томе он не производи ништа, него представља само мало већи шраф или мало чвршћу опругу у механизму који у јурњави за профитом дроби друштва и заједнице у прах и пепео.

Иван Јасиковић

У паклу ствари

Хтео бих да прикажем контраст између две слике света, али желим одмах на почетку да нагласим да се у овим редовима не крије носталгија за неповратно минулим временима - иако би, врло могуће, неки адепт психоанализе рекао да управо оваква напомена представља скривено, несвесно признање. Осврнувши се око себе и схвативши да се налазим у паклу ствари, другачија прошлост је испливала у сећање. У њој је човек одсуство разноврсности узимао здраво за готово, баш као и одсуство новијих техничких произовода, који су се данас увелико одомаћили и који се башкаре у нашој потрошачкој свакодневици. 

Пакао ствари је изнедрила западна цивилазија, чије богатсво је акумулирано (а и даље се згрће на мање очигледне и посредније начине) експлоатацијом земаља за које се често користи збирни назив трећи свет. Ствари од којих је овај пакао сачињен не морају да буду тзв. луксузна роба, тј. роба доступна само имућној неколицини. То би био неки други пакао. Пакао луксуза, рецимо. Но, ту луксузну робу можемо сада да оставимо по страни и да погледамо на све те материјалне "мале ствари" од којих просечан представник западне цивилизације у многоме зависи, а која које често представљају луксузну робу у оним земљама у којима се производе или се склапају, често у врло тешким условима. У том смислу западним компанијама савршено одговара сиромаштво азијских земаља, јер захваљујући чињеници да радни дан таквог мученика кошта свега неколико долара, многи западни гиганти остварују енормне профите. А западном потрошачу, који је начуо да руже не цветају баш свуда, разни произвођачи нуде посебан "дил", у који је укључена и мала игра са савешћу: на пример, купивши неки производ, купац је уједно учинио да, рецимо, 10 центи од цене оде гладној деци у Африци. Наравно, продавац остварује профит јер корак испред купца: он зна да ће овај "дил" купцу помоћи да задовољи своју првобитну жељу, да је "оправда" доброчинством (и то сасвим безличним, уколико тих 10 центи заиста заврше на неком хуманитарном рачуну). 

Уколико бисмо поредили дизајн производа бивших социјалистичких земаља (можемо да се задовољимо примерима СССР-а и СФРЈ) са западним дизајном, могли бисмо рећи да ове прве и немају дизајн. Дршка ножа, на пример, постоји само да човек не би хватао голи метал - апсурдно би било ту дршку назвати лепом, а нико није ни помислио да направи лепу дршку. Важно је сечиво које обавља функцију резања намирница. Западна пак инудстријска предузимљивост ствара ергономске дршке, дакле анатомски прилагођене - а ако треба, могу бити и обложене неким меким материјалом, да не жуљају (што је по себи добро, то не доводим у питање). Ако се дршка још додатно стилизује, уколико човечјем оку буде допадљива, има разлога претпоставити да ће се купац одлучити да купи нож са лепше дизајнираном дршком, уколико се пред њим налазе те две опције. Ако погледамо старе слике житеља социјалистичких земаља, а таквих слика, наравно, има у мом породичном албуму колико срце иште, све нам делује тако démodé, тако без style-a (подебљане речи треба прочитати са афектирањем и благим пренемагањем). Није ми тешко замислити да би већину људи данас било срамота да у одећи која се тада носила, као и са тадашњим фризурама, прошетају неком градском променадом. Наравно, нема ни сумње да би погледи многих пролазиника заиста и били уперени у тог неочекиваног посетиоца из друге галаксије, коме се тридесетак година раније баш нико не би изненадио. Шта се десило? Да нисмо можда еволуирали? Да нисмо постали "естетски осетљивији" (чак и преосетљив), науштрб неких других пројава осетљивости? Свакако да се јесмо прилагодили неким другим нормама, са којима смо мање-више срасли, које се "подразумевају". Нисам тврдио да ми је outfit посетиоца из универзума, који постоји само у сећању особа који се ближе средњим годинама или су у њих већ поштено загазили, лепши од оног што данас сматрамо уобичајеним. Уопште узев, то што нас повремено враћам у прошлост је литерарни потез који треба да нас наведе да мало боље размислимо о овом овде сада.

Чули смо и за феномен југоносталгије - чежњи према временима у којима је постојала СФРЈ. О томе постоји чак и унос на Википедији, још увек незнатног обима додуше. У источним немачким републикама пак постоји феномен означен игром речи Ostalgie - "осталгија", од ost, источни, а у питању је носталгија за временима када је постојала Источна Немачка (DDR). Наравно, ту је и Ностальгия по СССР, није ни мали број Чеха који осећају нешто слично. Мађари се највише жале на стандард, а Румуни на незапосленост. У Словачкој је у анкети из 2018. године 81% испитаника (узорак од 1046 људи) да су људи у периоду комунизма били вољнији да помогну, а 79% је рекло да су живели у безбеднијем окружењу са далеко мање криминала. Навео сам намерно овај словачки пример, јер сам хтео да оставим по страни жалбе које се тичу животног стандарда. Да ли је то један сасвим субјективан осећај, коме не треба веровати? Јер, смислене су и примедбе које би рекле да су људи често склони да идеализују прошлост, нарочито оно доба у коме су били млади, или када су били деца под колико-толико сигурним окриљем породичног дома. Неко би могао и рећи да је "носталгија посткомунизма" ништа друго него потреба ауторитарних личности да своју "личну слободу" и своја "права" (фразе које су постале важне првенствено услед репетитивног хипнотичког понављања либералних и "неолибералних" мантри) предају угњетавајућој чизми тоталитаризма, тј. да своју личну одговорност предају другоме. Уколико постоје овакви узроци, то не значи да само они постоје. (Овакве генерализације воле манипулатори свих врста, када желе своје циљеве да прикажу као "природно исходиште" у датим околностима!) Не би требало да нам буде тешко да увидимо да су и промене у сфери информационих технологија довеле до дигитализације свакодневице која за многе људи представља преоптерећење услед нагомилавања информација које свест не стиже ни да обради. Такође, у паклу ствари једна паста за зубе је добила стотину својих копија, а сваки произвођач се готово насилно отима о нашу пажњу. Оваква умножавања прожимају читаву нашу стварност. Оваква умножавања разводњавају стварност. Међуљудски односи су постали површнији, тривијалнији, а породица не само што је изгубила на важности већ је претрпела и разна појмовна "редефинисања". Виртуелни свет је постао занимљивији од захладнеле стварности. Комуникација, по дефиницији, и даље постоји, али је у њу уведена дистанца која се може по потреби "дозирати" (порука уместо сусрета и разговора, на пример). 

Далеко од тога, дакле, да покушавам да оправдавам или фаворизујем комунистичка друшвена уређења која не само што су била безбожна, него су била и крајње богоборна. Може се рећи да је ова богоборност, парадоксално, плод комунистичког религијског фанатизма. Они су се у име своје материјалистичке религије борили против слављења непостојећег бога: "Гагарин је био у космосу и није видео Бога". Деца која су устала против својих телеских очева, наставили су свој бунт против Оца Небеског. Капиталистички маркетинг САД, који се плашио "црвене пошасти" умео је себе вешто да представља као једини њен прави опозит, при том држећи свој народ Хладним ратом (између осталог) у непрестаном страху од нуклеарне катаклизме. Један пример таквог утеривања страха је и британски "апокалиптични" филм Нити (Threads) из 1984. године.

Онолико колико се можемо у томе послужити вољом, добро је оставити се било каквог носталгичног односа према прошлости и сагледати стварност што ближе томе каква јесте (шта год то било).  Западне "демократије" су у својој сржи безбожне, а своју богоборност спроводе на много подмуклије начине неко тоталитарни режими који су у томе били сасвим очигледни. Чизма вас је газила, али сте ви знали да вас гази, као што сте прилично добро могли да наслутите шта ће се десити уколико се тој чизми успротивите. Ипак, многи Хришћани су се спасили управо и у таквим новим катакомбама,  које су наликовале катакомбама првих векова. Што се нас као Хришћана тиче, знамо да је следити Христа једни прави Пут, без обзира у каквом уређењу живели. Ипак, ми тај Пут не можемо да следимо без извесне мере расуђивања. Дух мора да остане упаљен, очи отворене, а ум проницљив.

Ствари као сурогат за људске потребе

Све то што људима западног поретка недостаје (чак и ако немају јасно уобличену представу о недостатку), требало је да буде замењено стварима. Куповина доноси радост која има врло ограничен рок трајања. Нека мука, нека страст, привремено је задовољена, на стару хаљину (види Матеј 12:16-17) стављена је стара закрпа, која брзо пуца, јер је човек у непрестаној потрази за изгубљеним осећајем јединства и целовитости, које покушава да надомести на начине који нужно стварају само привремено задовољење, неретко и погоршавајући ствар (зависности и видови опсесивног понашања). Хришћанска вера каже да је човек изгубио јединство са Богом, да је престао да заједничари са Њим. Одређена психолошка учења, заправо већина њих, радо би да заобиђу метафизику и онтологију, па као главни човеков губитак виде губитак јединства са мајком, који готово никада није у довољној мери пребољен. У таквим учењима која не знају, и која не смеју да знају за Бога, контексти тумачења никада неће непосредније да се дотичу сфере духовног живота, него ће се увек враћати у "научни простор" који је сам систем (учење) одредио као прихватљив, а чија је природа много више спекулативна него објективна - иако стреми себе да показује као објективну и научну. Тако ће осећај мистичког јединства са Богом бити тумачен као неко малтене "рефлексно" враћање у фазу управо подојеног одојчета на мајчиним грудима, и то ће се назвати "океанским осећањем". Ипак, мноштво психолога ће исто тако у човековом односу према стварима видети компензаторну делатност, која надилази оне потребе које називамо реалним људским потребама. То би могле бити тзв. природне потребе, које обезбеђују човеков опстанак, скопчане са сфером инстинкта. Такође, можемо говорити и о човековим психолошким и духовним потребама, које је теже дефинисати, али што за овај текст није неопходно докле год можемо у то да убројимо и човекову потребу да воли и да буде вољен, да буде део заједнице (да не буде, дакле, изолован), да ствара и да се изражава и да свој живот доживљава као смислен, као што прихватамо и духовну потребу за јединством са Творцем.

Сама стилизација дизајна јесте нешто шта залази са оне стране чисто утилитарног аспекта предмета и нешто му додаје. Ово није параноја, и не тврдим да стилизовани предмети у нашем поседу  на нашу психу имају нужно субверзивно, малигно дејство, којем смо изложени на милост и немилост. Намера ми је да читаоца учиним осетљивијим на тему живота засутог стварима. Осврнимо се по соби, отиђимо до предсобља, купатила и кухиње. Видећемо велики број ствари које, поред тога што су веома практичне и што нам штеде време, имају стилизовани дизајн којим покушавају да нам се наметну као фетиш, да се угурају у наш живот и да попуне неку рупицу, рупу или рупчагу. Консултујемо Википедију:

Израз фетиш потиче од француске речи fétiche, изведене од португалске речи feitiço, која даље извире од латинског facticius i facere, а означава предмет за који се верује да поседује натприродне моћи или предмет који има моћ над другима. У суштини, фетишизам је приписивање инхерентне вредности или моћи предметима.

Како пише Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: "Градско друштво Запада је у целини постало безрелигиозно, али се испунило огромним бројем фетиша (ствари-представа). Међуљудски односи су стекли облик односа међу стварима  и њима били маскирани. [...] Изузетно важан део живота постали су излози - изглед ствари које су се већ трошиле само као представе, без куповине њихових носилаца. На Западу претежна већина великих робних кућа једноставно шета разгледајући излоге, без намере да ишта купи". Оно што је српски преводилац превео као представа  неки ће антрополози назвати и "ауром", и представља неку врсту "додатног значења", које се на неки начин - којим се овде нећемо бавити - ослања на неке архаичке, архетипске садржаје. Овде теорија није толико битна, јер нам је ово већ свима познато из личног искуства. На пример, предмет који добијемо на поклон од неке особе, или га донесемо са неког путовања које је било богато снажним утисцима, већ стиче своју "ауру".  Неку ауру имају и статусни симболи, за које по правилу треба издвојити више новца - осим ако се неко не одлучи да купи возило које је већ прешло пола милиона километара, али споља и даље изгледа као да је изашао из немачке фабрике аутомобила. И као сасвим начет и труо изнутра - тај аутомобил и даље носи своје "додатно значење", на које се често ослања мушкарац ради психолошке наткомпензације осећања недостатка које га нагриза. Упити "ауру" моћног возила које, у поређењу са већином возила, заузима више простора. Дакле, величина као знак и потврда мужевности (фалус психоанализе, и то у свом најбаналнијем виду). 

У паклу ствари реалне људске потребе играју тек другоразредне улоге, док је оно главно, што наводи на куповину, његово значење. Зато маркетиншки магови циљају на - или, како се то каже, они "таргетирају" - људске страсти, тако да се купцу заправо обећава задовољење одређене страсти. Мислим на страсти у најширем смислу: под тим подразумевам и све мање или више притискајућа осећања недостатака, тескобе и празнине. Сваки ожиљак на души, све што јој пригушује сјај. Управо зато је сасвим логично да на рекламама видимо светлост и срећне људе, јер се на тај начин слика срећне породице (дакле, и потенцијални излаз из усамљености и отуђења) повезује са производом.  Маркетинг је свакако једна прљава игра која је у капитализму постала саставни и самоподразумевани део пословања, тзв. "бизниса".  Оно што маркетинг, наравно, чини прљавим јесте труд да се створи позадинска порука, неартикулисани исказ, који ће се у несвесној психи примаоца закачити на нешто из емотивне или инстинктивне сфере. Како је западна цивилазиција, уосталом, и могла да остане у додиру са својим хришћанским коренима, када је читаво западно друштво уроњено у легалну превару, односно у легални неморал и идолатрију ствари? У западним медијима Божић и Ускрс су празници из којих је уклоњен лик Христа и хришћански символ Крста - уместо тога, неколико периферних обележја ових празника користе се као подсетници за неки "важан дан", када треба куповати поклоне и очекивати их - дакле, када треба куповати.

Едвард Бернејз - манипулација под маском "бизниса"

"Бакље слободе" (1929)

Едварда Бернејз (Edward Bernays), који је живео дугих 104. година (рођен је 1891, а умро је 1995.), сматра се оцем односа са јавношћу. Он је и сковао фразу public relations, скраћено "пи-ар", а његов утицај на амерички јавни живот је огроман - можда и више него што се мисли, јер је сам Бернејз тек касније открио да је био део одређених кампање. Часопис Life је својевремено уврстио Бернејза на листу од 100 најутицајнијих људи 20. века. Бернејз је био бечки Јеврејин, чија се породица преселила у Њујорк када му је била 21. година. Одатле ће одржавати преписку са својим течом Зигмундом Фројдом (Бернејз је, дакле, братанац Фројдове жене Марте), чије је књиге помно ишчитавао. Касније ће Бернејз у својој аутобиографији из 1965. године написати да је и Јозеф Гебелс, нацистички министар пропаганде, читао његове књиге - што није немогуће, обзиром да је до доласка нациста на власт Бернејз објавио шест књига. 

Као први пример Бернејзових маркетиншких манипулација истакао бих његово промовисање женског пушења цигарета - односно бакља слободе (torches of freedom), како ће у тој кампањи означити цигарете. Наиме, 1929. године сматрало се непристојним да жена пуши, а на јавним местима је то чак било и забрањено. Бернејз, кога је за овај подухват плаћао American Tobacco, удесио тако да цигарете постану "бакље слободе" - знак слободе и независности жена. На паради  на Васкрс 1929. године (такве шетње се у америчким градовима традиционално одржавају) велики број жена су истовремено запалиле цигарету, а шефови компаније American Tobacco могли су задовољно да трљају руке... Пет година касније Бернејзу ће се обратити Lucky Strike, који је био незадовољан чињеницом да њихове цигарете нису попупларне због боја које у моди не представљају добру комбинацију - црвена и зелена. Будући да промена боје паклица није долазила у обзир, Бернејз је прибегао организовању "Зеленог бала" (Green ball) у чувеном њујоршком хотелу Валдорф Асторија, на коме су се нашли многи угледни грађани, и где је све било у знаку зеленог (а жене су носиле зелене хаљине)... Навешћемо и пример због кога се може рећи да је Бернејз успео да утиче и на то шта ће маса Американаца да доручкује. Двадесетих година пошлог века Бернејзу се обратила компанија Beech-Nut, која је данас позната првенствено по храни за бебе, али која је тада продавала прехрамбене производе као што су кечап, сенф, мармелада, производи од свињског меса, тестенина, бомбоне итд. Бернејзов задатак био је да утиче на продају њихове сланине. Он је сакупио потписе великог броја лекара који су сматрали да је сланина здрава и да треба да се налази у јеловнику америчких породица. Ово је Бернејз  умео добро да искористи и убрзо су у дотле оскуднији амерички доручак био појачан сланином. Статистике кажу да 70% сланине у Америци се поједе упаво за доручак. Можемо рећи: омлет са јајима à la Bernays. 

Ова три примера (због простора и комплексости теме нећу описати улогу Бернејза у државном удару у Гватемали 1954. године) могу бити сасвим довољна да укажу у којој мери пропаганда утиче на мишљење читаве масе људи. Човек верује да доноси одлуку својевољно (па и како израз слободе - како иронично показује случај са "бакљама слободе"), док је његов поступак последица Бернејзовог, да употребим наслов његове књиге из 1955. године, "инжињеринга сагласности" (engineering of consent). Бернејз је био први манипулатор (нема потребе да користимо неки "пословни" жаргон као еуфемизам за реално стање ствари) који је свесно повезао производ са људским жељама (страстима). Ова техника је несумњиво ефикасна и нема разлога да рекламатори од ње одустану. Уколико уопште у нама постоји жеља да упознамо свој унутрашњи свет, можемо покушати свесније да живимо и да можда и приметимо да ли нам је неки рекламни манипулатор убацио свој "вирус" у ум. 

У царству куповине

Први наткриљени тржни центар, shopping mall, отворен је 1956. године на периферији Минеаполиса, након чега је у истом центру спроведено пажљиво посматрање понашања купаца. У складу са тим су вршене и одређене модификације, да би се затим приметили одређени ефекти који су названи Гринов трансфер (Gruen transfer), по Виктору Грину, архитекти првих тржних центара, аустријском Јеврејину који је 1938. године емигрирао у САД, а који ће накнадно и изразити негодовање због тако високог интензитета манипулације вољом посетилалаца/купаца. Гринов трансфер подразумева осећај дезоријентације који се јавља код посетиоца тржног центра, када са нађе у непрегледно великом простору, уређеном тако као да представља "свет за себе", сасвим одвојен од реалног света изван. Ако сте се некада изненадили "нелогичним" или "хаотичним" распоредом покретних степеница и разним "конфузним" распоредима у ентеријеру, треба да знате да логика итекако постоји: логика Гриновог трансфера, намењена томе да вас доведе у стање свести у коме ћете се лакше одлучити за куповину. Начин на који је подешена стветлост и позадинска музика су саставни део спектакла. У многим тржним центрима (а то се може приметити и у МекДоналдсу, на пример) температура је таква да вас позива да се раскомотите, чиме се осетите као да сте у некој "домаћој" атмосфери, док се осећај сигурности додатно поспејушује мирисима кафе и хране. 

Тако је то у "земљи слободних", како нам то већ каже америчка химна: land of the free and the home of the brave. Треба само видети те епидемије слободе на "црни петак", да би нам било јасно у каквој психолошкој/менталној атмосфери живи средња и нижа средња класа, а што је вероватно још жалосније - ради чега живи (видети приложени снимак). Тачније још: ради чега мисли да живи. Јер, ово није стампедо за реалним животним потребама, већ за значењима на снижењу, скривених иза артикала робе. Разуларена маса као да цинично осликава Хобсову тезу о "рату свих против свих" (war of all against all), кога системи држе у границама испод "црвеног подеока" који какав-такав ред раздваја од хаоса тоталне предоминације изманипулисане сфере инстинкта и емоција. Инфантилизација западног човека је нешто што је већ деценијама у току, и то уз експоненцијални раст, јер су многе границе већ увелико пробијене, а многе споро куване жабе не само да су скуване, него су и поједене. 

Децом није тешко манипулисати, треба само познавати њихове жеље и страхове, што и није тешко. Наравно, такво "васпитање" оставља озбиљне последице. Са овим је скопчана и велики биоскопски спектакли препуни жестоких акционих секвенци зачињених разним специјалним ефектима и пренаглашеностима. У питању су филмови који су - да кажем то на ублажени начин - за сваку иоле емотивно зрелу особу сасвим негледљиви, јер захтевају потпуно утрнуће расуђивања, па чак и ако неко овакво стање воли да назива "одмарањем мозга", а не вређањем истог. Неподношљиви су од првог до последњег минута, али упркос томе сеју огроман успех, па се још снимају и наставци у којима се исти или слични садржају само препакују. Ово је, међутим, посебна тема, која би се односила на спектакл као засебан свет, митолошки свет такорећи, изван кога је све бледо, млако, споро, млитаво, и који се због тога изнова и изнова мора окусити, у кога се на овај или на онај начин поново мора ући. Тај "портал" могу да представљају и врата горепоменутих тржних центара, наравно. Зато се нећемо зачудити што у тржним центрима налазимо и биоскопе. 

О привиду разноврсности и избора

Веома често је разноврсност само привидна, тј. створена на вештачки начин: мали милион средстава за прање веша и судова, на пример, чији дизајн амбалаже претвара комад пластике и картона у естетски објекат. Жене су подложније од мушкараца утицају маркетиншких трикова на куповину хигијенских производа. То се може видети и по ширини избора шампона за косу (регенератора, балзама), гелова за туширање, крема, и сличних производа. Док жени треба шампон за посебан тип косе, са посебним састојцима, као и регенератори и балзами у засебном паковању (за посебан тип косе), и, даље, док је за негу њеног тела потребан и засебан и посебан гел и засебна посебна крема, са посебним састојцима за посебне типове коже, и исто све то, засебно, за негу лица, толико је за мушкарцу довољно паковање шампона за прање свега се што се може може прати. Неко би можда очекивао да би због таквог "нехајног" понашања мушкарци требало да буду ћелави и са кожом попут храстове коре, али то ипак није тако. Рекламне смицалице, међутим, раде своје. Типски пример: у реклами се појави леп човек у лекарском оделу, које значи ауторитет,  крене нешто да објашњава, али речи падају у други план у односу на анимацију у којој џиновски молекул удара у џиновску длаку и од искрзаног влакна чини компактну целину. Појављује се лепа девојка са бујном косом у којој плива светлост. Често чини кружни окрет у успореном снимку, како бисмо видели компактност влакана из којих се њена коса састоји. Дакле: препарати значе лепоту, пожељност, успоравање старења, па и одмицање од смрти, која вреба негде из прикрајка. Али можда је ту ипак горе од смрти осећати се као изопштена ругоба у свету у коме је одувек моћна слика физичког савршенства и успеха остварила такву власт над човековим умом, у чему су огромним мерама допринеле друштвене мреже који су сваком дали могућност да уређује свој "профил" и да тако - огледајући се попут на туђи глас оглувелог Нарциса у води језера - још више учвршава своје лажно ја, его, свог спољашњег човека. У једном свом предавању монах Арсеније Јовановић је сасвим прикладно употребио израз анти-икона... Више него било кад пре се опсесивно води рачуна о тој слици, њој се потчињава чак и реалност индивидуалног живота. Изгледа да је врхунац сатанске смицалице човеко пресељење из стварности (коју ионако зачињавамо својом маштом) у "виртуалну реалност" која би пре, у духу горепоменуте анти-иконе, требало пре да носи назив анти-реалност, будући да је реч о царству имагинарног и опсенарског које паразитира на реалном, стварном људском животу. Ово је уједно и технолошки потпомогнута крајња изолација човека у свом власитом сновиђењу, поробљавање његовог духа, па самим тим и душе,  прокопавајући све дубљи и непремостивији ров између човека и његових ближњих. 

Многи имају носталгичан однос према СФРЈ управо због утиска да је живот био мање притиснут стварима, као и да су људи били повезанији. Чак нам и тадашњи културни миље некада поспрдно названих "народњака" - којима су се супротстављали "забавњаци" - делује неупоредиво бенигније (невиније и наивније) од тоталног културног расула које постоји у друштву које је изгубило свој кохезиони, сједињујући фактор традиције, који је у СФРЈ био замењен идеолошком мантром о "братству и јединству". Тешко је прихватити да би се они могли уопште остварити без религијске, верске "базе", која одређује крајњу сврху човеког живота и обећава му мир једино у јединству са Богом, стављајући му уједно до знања да је једна људска душа вреднија од читаве творевине! Кохезивна сила традиције није конструкција једног, по мерилима либералног "простветитељства", затуцаног ума кога треба превазићи, "надрасти" да бисмо постали "цивилизовани" и "прогресивни" грађани по западним мерилима, скоро па похотно загледани у стандард живота - остварен вишевековном пљачком колонија - као у какву лепотицу која нам обећава бескрајна уживања. По мерилима каква владају у тим земљама, не постоје никакве апсолутне етичке вредности: оне се ионако не могу "научно" доказати, а човеков индивидуални, субјективни осећај не може бити мерило. Јер, колико је људи толико је и субјективних осећаја. Али обзиром на то да нека вредност, неки оквир мора да постоји, онда нека то буде оно што западни "просветитељи" изволе да наложе... Додао бих следеће: када мислим на традицију, мислим на свест о сопственој историји и ономе што је српски ум током векова изнедрио и што га је држало у - иако недовољном, онда макар каквом-таквом - јединству. То значи да не смемо да заборавимо пут који смо заједно прошли. Нашу хришћанску православну веру бих ипак радије поменуо изван контекста традиције, јер Христа следимо Христа ради, а не ради традиције. У супротом вера неће бити делатна вера, него ћемо бити навијачи Православља, само по имену Хришћани, жеднији вођења политике и проналажења непријатеља него Божије близине. 

Разбијање врата пакла

Пакао ствари је уједно и одгајалиште инфантилних егоиста, из чије перспективе се окружење састоји од људи без лица, без свог унутрашњег света са којим бисмо евентулано могли да саосећамо. Ти људи такође постају ствари - али ствари које га не занимају. Друштво састављено од егоиста не може да има осећај колектива - а о дубљој представи саборности и једнодушности заједнице и да не говоримо! Као какав зглавкар, човек се све више увлачи у оклоп хитинске кутикуле свог егоизма, и у томе бива подржаван са свих страна. Постаје све теже искорачити из адолесценције у зрело доба, ослободити се детињег нарцизма за кога је други човек најпре објекат који испуњава потребе. Током епидемије корона-вируса (опет: шта год то било или не било) "ближњи" је постао "даљњи", тј. потенцијални носилац вируса кога се треба клонити, тј. као да је доливена још једна кап на опредмећивање човека. Као да  се кутикула све више задебљава. 

Примичући се полако и крају овог текста, рекао бих нешто још о предмету свих предмета. Од свих ствари, паметни телефон (smartphone) је вероватно постао најличнијa и најинтимнија ствар данашњице. Често се чини као да је смартфон тај који човека држи у шаци - а не обрнуто. Сијасет значења сливено је у самом том предмету. У њему се налазе сви наши контакти и - посредством интернета, наравно - историја комуникације са њима: СМС поруке, поруке послате преко разних апликација и друштвених мрежа, у којима се крију можда и неке тајне, нешто што није за туђе очи и уши, неко сведочанство нашег дволичног, двоструког живота. Смартфон је и фотоапарат и место на коме се може складиштити хиљаде фотографија - замрзнутих исечака прошлости које сведоче о нашем постојању. Доживљаји, животни догађаји и путовања постају важни зато што се могу показати. А под психолошким притиском камерице, човек много више процењује и прилагођава своју спољашњост, него што га интересује какав је - и ко је! - изнутра, у невидљивој сфери психе и духа. Вредно постаје само оно што може бити виђено. Поред тога, смартфон је и наш прозор са ког упражњавамо нашу воајерску делатност загледања у животе других људи. Смартфон је и аларм који нас буди из сна, као и наш лични џубокс. Он је наш планер, календар, мапа за кретање кроз простор, наш лични тренер, наш филтер за улепшавање који уклања боре и неравнине, којим покушаво себе себи учинити допадљивијим или макар мање недопадљивим. Човек који је, рецимо, 25 година провео у коми, и пробудио се у овом "нашем времену" имао би утисак да се налази у дистопији какву ни Филип К. Дик (Philip K. Dick) не би могао да осмисли: где год да се окрене, човек види људе чији је поглед закован за екран минијатурног суперкомпјутера. Неком на лицу лебди туп смешак, неко је скамењен. На улици мора да их пажљиво избегава, како се не би сударили. Нико не констатује његово постојање. Сви се фотографишу. Види девојку која узима смартфон на селфи-стику и подешава осмех према критеријуму који њу задовољава (иако зна да "увек може и боље"). Чим је селфи снимљен, на њено лице се навлачи хладна озбиљност. И тако даље...

Делатно Хришћанство, подсетимо се, подразумева и наше самосагледавање и развијање моћи расуђивања. Подвиг јесте подвиг баш из тог разлога што у име виших вредности и духовних циљева, можда чак и из љубави према Богу (за оне напредне који су се уздигли изнад стања роба и најамника), идемо против унутрашњих и спољашњих матица које се не саображавају животу у Христу. Враћамо се у катакомбе. То су уски пролази унутар овосветске стварности у којима можемо да задржимо нашу слободу - али не слободу о каквој нам трубе "просветитељи" нама неприхватљивог поретка. Кретање овим катакомбама захтева расуђивање и власт над сопственим умом - дакле, свесном одолевању страстима. Ово је увек и била еванђеоска порука - бити у свету, али не бити од овога света. У том смислу је и Јеванђеље "мапа" која усмерава наше кретање кроз катакомбе последњих времена. 

Иван Јасиковић, 2022