Котрљам онај точкић на мишу, прегледавам нову порцију feed-а, да ме фејсбук нахрани. Многе новости и вести сазнајем на онај начин: тако што пустим да ми feed прелети екраном, остајем у току са разним дешавањима у свету и код нас. Јер и разни портали, који нуде вести и новости, пробили су се за своје место, па се звучним и сензационалистичким насловима неспутано боре за нашу ионако расуту и плитку пажњу.
Догоди се тешка саобраћајна несрећа, убиство, неки злочин, а ревносно новинарче брзо хита на фејсбук профил починиоца и/или жртве, копа по њеним подацима и фотографијама. Затим своје налазе угура у делимично генеричке наслове, који треба да измаме од радозналог читаоца кликтање на линк. Не може бити једноставније. Радозналост се у међувремену већ разгорела у страст, новинарчићи су се извештили. Тамо где се врти новац, ту се мувају и разни тржишни психолози и "неуролингвистички програмери", који су усавршили све оне цаке помоћу којих се човеку увлачи под кожу преко "кодиране" поруке, која треба да га наведе да нешто купи или учини (да кликне). То је један од безброј аспеката интернет-свакодневице. Као и то што је принудно гледање рекламе постало уобичајена ствар на путу ка жељеном садржају. Ако га уопште желимо, јер често ни са тим нисмо начисто.
Неки од тих новинара из доба кали југе чак су и завршили Филолошки факултет. Моје колеге, може се рећи. Језиво звучи када изговорим. Да, завршили су факултет да би своје познавање језика усмерили ка тровању оних који на такво тровање пристају, који су дали свој consent да буду тровани. Consent значи сагласност, пристанак. Намерно сам навео енглеску реч, јер је та реч у западном свету добила малтене сакрални статус. Consent-ом се све правда, тамо где је неко дао своју сагласност, ту се родила "етичност". Ако нисте пре чули за енглеску реч consent, запамтите је. Свашта се са њом може учинити на демократском Западу, има магијску моћ налик Алибабином "Сезаме, отвори се!" У крајњој линији постоје и речи које отварају и врата несвесне психе, чине човека отворенијим на сугестије, и тако даље. А тешко жабу у воду натерати, каже једна пословица.
Да ли је народ мудар? Или се дуж поколења пронесе и по која опака мисао? Има, на пример, она пословица којом се каже да су овце за шишање. Нисам противник вуне, чак сам посетио и музеј у Сирогојну, у тамошњој продавници својој лепшој половини купио квалитетан вунени шал. Али не циља пословица у том правцу, јасно нам је, тешко да ту можемо да се правимо луди. Пословица заправо каже да наивни - а по свему судећи ту убрајамо и оне неупћене и неискусне - заслужују да буду обманути, преварени, "ошишани". Наивност тих људских оваца као да пружа својеврсно морално оправдање онима који већ увелико држе наоштрене маказе заденуте за појас, спремне за употребу. У Јеванђељу по Матеју Христос говори: "Ето, вас шаљем вас као овце међу вукове." Горепоменуто стање ствари је заправо очекивано. Али већ у наставку Христос каже: "Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!" Мудра змија може да предвиди делање вукова, али у недостатку безазлености то би већ била лукавост, опакост, вештина која се најпре приписује кнезу овога света. Безазленост, односно милосрђе, подразумева да се не злоупотреби способност проницања у туђе намере.
Након што новинарчићи исцеде и последњи клик из реалне људске несреће, могу да пређу на писање следећег текста, у коме ће се указивати, на пример, на пикантну ескападу неке естрадне звезде спорног менталног здравља - приложене су и неке вруће фотографије. Некада није јасно да ли је певаљки дојка случајно испала из минијатурног одевног предмета, или је и то вешто режирано, да се подигне публицитет међу радозналом и загорелом рајом. Иза наслова стоји исписано "(ФОТО)", да би нам било недвосмислено јасно да ћемо и видети нешто провокативно. Ево, исти аутор (када кликнем, на порталу видим све његове текстове, има и његова фотогфрафија, није се покрио церадом, образ као ђон) који је иносио интиму брутално убијене жене, на другом месту исто је чинио са жртвом саобраћајне несреће. Овај постмодерни ренесансни човек залази и у друге области - мрсни ноћни догађаји са ријалитија, на пример. А тамо где осети да раја има неку моралну притужбу, ту се претвара у римску богињу Јустицију.
Точкић миша се окреће. Каткад застанем, ретко где кликнем - махом то учиним да бих видео шта раде пси, мачке и медведи, и још понеке животиње из породице сисара. Однедавно су и видре постале популарне.
Неки људи се баве занимљивим стварима, чија ме безазленост мало и одмори. Нарочито је интересантан један момак из Јужне Африке (The Kiffness), који прави музику свирајући преко необичних звукова које производе мачке. Препоручујем. Вреди сваки клик!
Што се тиче неког општег расположења на друштвеним мрежама, рекло би се да су људи углавном срећни и задовољни. Блистају од среће и задовољства. Проводе време на квалитетне начине, који разгаљују душу и тело. Није да ме то нарочито занима, али, ето, и то некако, тобоже случајно, пројури кроз поље свести – ко је где отишао, ко се са ким спанђао, ко се где пријавио (check-in), шта је појео и попио, који филм или серију је погледао, или, у случају оних софистицираних или рафинираних корисника (чија је поза вештије забашурена), могу да видим коју књигу читају, коју галерију или позоришну представу посећују, како над плебсом левитирају, док из њихове сахасрара чакре бљешти љубичаста светлост, коју они, будући милостиви, желе да поделе са нама.
O tempora, o mores! Ето каква су времена дошла: ако се не показујеш другима, престајеш да постојиш. Јесте да је то "само" виртуелно постојање, али постојање је постојање, чак и ако је реч само о тим траговима које остављамо на друшвеним мрежама, кроз наш живот, садржан у фотографијама. Али ту, на друштвеним мрежама, поред свих тих садржаја, је и наше идеализовано ја, које смо годинама градили управо од тих појединачних цигли - фотографија, статуса, запажања, посећених локалитета, кафица и свакојаких пићенца испијаних са пријатељима. Неразмрсив сплет стварности и фикције. Није га се лако одрећи, тим пре што се ТАМО стално нешто дешава, и што су ТАМО скоро сви које познајемо, као и они које не познајемо лично, али гледамо њихове слике, читамо њихове коментаре и на основу тога градимо неког фантома.
Егзибиционизму подлежу и они умнији људи. Не морају жена и мушкарац да се диче само витком фигуром, облинама, развијеним бицепсом и немачким аутомобилом. Они могу да се диче и својим интелектуалним достигнућима. А бечки психолог Алфред Адлер каже: да, они ће то да чине, тим пре ако су незадовољни тиме што немају витку фигуру, облине, развијен бицепс или немачки аутомобил.
Тако се се срећу и онлајн пророци (гласници Новог Доба), који су, ако им за је веровати (а није им за веровати), надрасли тај неки инфантилни нарцизам, па нам га сада – са најбољим намерама поплочавајући наш пут ка увидима вишег ранга – разобличавају, успут деконструишући помоћу свог моћног и продирног интелекта, обасјаног изливима духа, читав овај накриво нахерени универзум. То их међутим не спречава да поклекну пред оним нарочито успелим селфијем, који је ухватио њихову духовну, а усуђујем се рећи и аристократску, кшатријску страну бранитеља оних вечних, перенијалних вредности, чији су они расни представници, па је и ред да нас о томе обавесте.
Ваљало би за тако успеле фотографије отворити и засебан фото-албум на фејсбуку, учинити га јавно доступним, public, да та племенита аура обасја и оне нишче кориснике фејсбука, као што је 1990. године, посредством часописа Радио ТВ ревија и преко телевизијских екрана, аура Алана Чумака обасјала не само оне гледаоце који су били изложени његовом лику, него је прожела и њихове сапуне, шампоне, креме, лекове, јастуке, одећу, храну, напитке и све оне ствари кадре да упију једно ништа и да га држе ускладиштеног, уз неограничен рок трајања.
Шта кажете, већ су увелико отворили засебан фото албум и учинили га јавно доступним?
 |
| Алан Чумак у акцији |
Након што сам се одлепио од набујалих мисли сумираних у претходним пасусима, преметио сам да се све чешће срећу објаве и вести које се тичу ескпанзије и „свемоћи“ такозване вештачке интелигенције (у даљем тексту - ВИ). Неко се пред њом клања, љуби јој бинарне скуте и, уопште узев, њоме се усхићује и сматра је малтене неком тејардешарденовском омега-тачком. Причињава им се да ћемо једног дана од ВИ добити неки круцијални одговор, којим ће миленијумске човекове недоумице коначно бити распршене, те ће човек добити и ветар у леђа за стварање раја на земљи.
Новинарчићи су приметили овај ентузијазам по питању artificial intelligence-а, па су почели да маме људе на садржаје који износе шта ВИ "мисли" или "каже" или "процењује". У таквим случајевима на место некада глорификованог "експерта" и "стручњака" стаје ВИ, коју аутор текста подразумева као врхунски ауторитет, лишен људске пристрасности. (Да сам уместо речи "пристрасност" употребио "субјективност", тешко би одолео да начнем проблем који се отвара тамо где човек ВИ, односно робота, третира као неког "несубјективног субјекта" - то јест "идеалног" субјекта, лишеног оне "лоше", егоцентричне субјективности.)
Ту су, међутим, и они који страхују, стрепе, слуте да ће једног – и то не тако далеког – дана та вештачка интелигенција, као у неком изанђалом научнофантастичном наративу, овладати човечанством; да ће на неки начин осамосталити, да ће своје алгоритамске петље преправити у омче, које ће онемоћалом људском роду обавити око врата и притегнути их тако да ће он, род људски, пасти на колена пред својим супериорним новим господаром и робовати му, тако што ће во вјеки вјеков брисати наслаге прашине са сервера, кућишта и каблова, али и чистити, поправљати или замењивати кулере, док му иза леђа стоји неки андроид и у претећем ставу, којем га је човек научио, држи електрошокер у руци.
Посебно ме пренерази када чујем - заправо видим, у облику коментара (махом страних) на интернету - да неко овим претеривањама још додаје и свој лични утисак, према коме је његов чин четовања са chat-bot кознолом, био, како је већи број особа навело, „веома сабласно искуство“ (uncanny или spooky experience), јер се забога, осетио као да прича са живом особом, са "стварним" људским бићем, а не са компјутерским програмом, роботом, напредним дигитроном... Уместо да све то прихвати као лаки entertainment док испија кафицу, њему се језа спустила низ кичму, од првог до тридесет и трећег пршљена. Човек из нашег примера је по свему судећи налетео на неку грудвицу мрака у сопственој психи, можда да прочита Фројдов есеј „О сабласном“ – Das Unheimliche. Можда му мало лакне, па схвати да је ту реч о нечем сасвим другом, али свакако не о томе да тај безлични псеудомистични ентитет, који се налази тамо негде, њега суочава са "нечим људским", или са неким „вишим истинама“, које су иначе недоступне ограниченим људским способностима и капацитетима, које ВИ на њему несхватљив начин трансцендира. Човек, међутим, не може од те телегенције да добије ништа више од података. Вредносне судове не може да добије. Вредносне судове неко само може да му подметне, да посредује кроз алгоритамски канал бесвесног чет-бота. Изненађен сам колико велики број коментара указује да аутор тих редова верује да робот поседује свест, да је на неки начин њему налик.
Али чему брига, када вредносни судови и онтолошки темељи етике једва да неког и занимају? На оне које то можда и занима се гледа као на занесењаке који одступају од доминантног дискурса либералног мејстрима, или, се гледа на њих као на јајоглавце и цвикераше који непотребно тупе, уместо да уграбе оно шта им живот пружа. Мало ли је садржаја? Живот је само један - а све распрострањеније веровање у реинкарнацију представља изгледа слабу утеху.
Већина људи ради оно што мисли да већина људи ради. Стање ствари је из те перспективе "нормално".
"Истина", коју нашем најеженом човеку вештачка интелигенција посредује, не може бити ништа више од обичног податка, кога је најпре спознао/разумео људски ум кроз "медијум" језика. Алгоритам затим избаци податак у конзолу - креативност није особина инхерентна роботу, већ програмеру који га је програмирао. Да се не би више јежио, ваља узнемиреном човеку одмах рећи: "Одмах можеш да отпишеш било какав 'метафизички моменат' док четујеш са ботом (најбољи лек против тако изазване онтолошке језе), или док у тишини своје собе размишљаш набраног чела о тој вештачкој интелигенцији, о том муњевито брзом дигитрону, према коме се односиш као бушман из - узгред речено расистичког - филма Gods Must Be Crazy према флаши кокаколе. Човек поседује онтолошки корен, није честица прашине која бесциљно плута кроз простор и бива придављена временом. Човек спознаје, бот барата информацијама. Тебе заслепљује брзина тог бота, као што његова повезаност са гигантским базама података, ствара дојам да бот нешто 'зна'. Веруј ми на реч, од вештачке интелигенције неупоредиво је опаснији и сабласнији сумрак људске интелигенције."
Симулација, колико год ефикасна била, колико год се саображавала намери оних који су симулацију покренули, и даље остаје САМО симулација. Оно што је пре свега људима у свему томе сабласно, јесте људскост (човеколикост), односно привид људског у тој комуникацији један на један. Психолошке антропологије, које прихватају концепт несвесне психе (али Фројд и Јунг ће се ту свакако морати наћи) могу да пруже додатна објашњења, али за оно што бих овде нагласио поједниначна тумачења и нису тако битна. Наравно, ChatGPT има форму старинске command line конзоле, а поврх свега програмерима ни издалека није била намера да створе код корисника утисак да овај разговара са особом од крви и меса. У много већој мери се дешава да човек, који не разуме основне принципе програмирања, и не поседује критичку дистанцу (која се на жалост не ограничава само на феноменологију ВИ), допушта да буде фасциниран (очаран) нечим што не схвата, али на место те помрчине незнања уноси нешто из своје психолошке и емоционалне сфере.
Трнци, који се спуштају низ кичму, постају интентивнији у случајевима у којима је присутна антропоморфност, човеколикост, где људско око већ може да угледа архетип (праслику) људског тела. Као када је превејани Дипак Чопра разговарао са андроидом Софијом. Да ли нам сада треба неко психолошко тумачење, које ће можда да нам појасни феномен двојника, doppelgänger-а, који је у књижевности романтизма почео да се прелива преко тог замишљеног прага несвесне и свесне психе? Али, опет, уместо да се ширимо у правцу психолошке интерпретације, треба пре свега порећи постојање људског (не и човеколиког - на нивоу симулације), јер се све опет одвија у складу са фунцијама алгоритама и ослањањем на гигантску базу података, крцатој човечијим описима човечијег и човечијом обрадом човечијег искуства, који су пренесени, на пример, на андроидову гестикулацију и мимику, или интонацију гласа и акценат, који треба да се слажу са фацијалним експресијама. Могао се направити и обрнут ефекат, кога често видимо у хорор филмовима - осмех у околностима у којима се осмех не очекује, што ме пак подсећа на филм Smile из 2022. године, у коме осмех (који би требало да је, рецимо, архетипски израз среће и радости) постаје крајњи израз сабласног, тачније сатанског. Тај осмех је језив ЈЕР је вештачки, мора бити вештачки, није му ту место, а човек осећа да је у питању сатанско извртање архетипа. Исто бисмо осетили и ми пред андроидом програмираним не да човека опонаша, већ да симулацију одвлачи у сатанском правцу.
Углавном, сва помпа, прашина и граја која се у вези са ВИ диже, јесте само још један симптом, у коме ће понеки хришћанин видети још један знак последњих времена. Најежени човек брине погрешне бриге, узгред умишљајући да постоји нешто попут „прогреса“ или „еволуције“ човечанства. Он уређеност друштва и подизање тзв. животног стандарда (јер је савремено западно друштво у просеку уређеније и организованије него у минулим вековима) брка са неким квалитативним помаком у еволуцији. Реч је о томе је се западно друштво схватило да је боље организовати се, упристојити се, отети из колонија нека добра и разделити их својим грађанима, да се тиме замајавају уместо да руше систем. И, нараво, треба одржавати такво стање што је могуће дуже, ослањајући се на радну снагу из земаља, чији се народи, упркос свој тој антирасистичкој реторици на коју је западњак принуђен, заправо сматрају инфериорним.
А опет, довољно је човек види како изгледа black friday у америчким тржним центрима, па да се можда мало и охлади по питању те еволуције. Уосталом, када се човека сустигне вучија глад или се нађе у борби за голи опстанак, лако се открива да ли његова цивилизованост поседује онтолошки темељ. Верујем да би малобројни били они људи који би упркос свему, како Христос и налаже, пре пристали да буду заклане апостолске овце, него вукови који кољу. Али верујем да их итекако има - људи који су допустили (у времену) да буду прожети једним духом (а знамо Којим), Који их је преобразио за Вечност, о којој не знам ништа, али се из неког разлога мој разум не опире њеном постојању.
Савремени човек, као изданак потрошачки усмерене егзистенције која корача линијом мањег отпора, уствари слабо шта ту разуме (он то и не жели), али ипак, како примећујем кликтањем и ократањем точкића на мишу, тај човек сматра да је ВИ summa summarum сваког напретка и свега што се под напретком може сматрати. И даље је он, међитим, онај исти Адам, пали човек, одраних колена, изуједаних пета. Изгнаник, који миленијумима покушава да се оријентише, а грозничави покушај да изађе из конфузије и реши се немира и вишка енергије назива историјом. Не успева нигде и ни у чему да се скраси, а чедо је Божије, не може да прихвати кусо стање ствари, па тражи нешто постојано, за шта би могао да се ухвати.
На претходне векове, деценије и године погледа се каткад са подсмешљиво извијеном усном, као на нешто што се превазишло и надрасло, или се – налик некој једнократној дечијој болести – прележало. Запад је еволуирао, сада може да се посвети лаким јога вежбама (стречингу) и органској храни, полиаморичним везама лишених примитивне и комплесашке посесивности, здравом животу и вожњи бицикла на пажљиво исцртаним бициклистичким стазама, успешно интегрисаним у градски саобраћај. Шта човек више може да пожели? И уживао би човек у том цивилизацијском тријумфу, али цивилизацији то не дозвољавају - држаћемо се само скорије историје - дивљаци са Балкана, измишљени бојни отрови Садама Хусеина, Бин Ладен и несхватљиво комплексна мрежа исламског тероризма, а ево однедавно и Руси...
Никаква се еволуција, међутим, није десила, никакав тријумф претенциозног човечанства, тог безличног концепта. Човечанство се у овој стварности, разводњеној са тенденцијом даљег разводњавања удаљавањем како од Логоса тако од логосности ствари (архетипова), састоји од појединаца, који напослетку ипак морају да легну у свој гроб, јер у овом свету и црви морају нечим да се хране.
Сви „стари“ септички садржаји – који се сада можда не налазе у ужем видокругу, јер их "цивилизација" негира – и даље су присутни, а канализациона цев може да пукне у сваком тренутку и да своје садржаје избљује на те фине, угланцане фасаде негованих западних градова. А, наравно, и на излоге продавница испуњене симболима , лукаво спакованим у брендиране робне артикле, опране и стерилисане, након што их је - на Западу се нерадо о томе прича - својим прљавим рукама испипао талог Бангладеша, Вијетнама или Пакистана. Јунг је на ово често упозоравао. Подсећао нас је на то да су и Немци важили за рационалну, мисаону, филозофску нацију, да су кроз векове поседовали високу културу, па им се упркос томе "догодио" Хитлер, који је похитао да осваја Lebensraum за вишу господарску расу (Herrenrasse), којој ће да служе словенски подљуди (Untermenschen), наравно, након што Јевреји, који према Хитлеровим критеријумима чак и нису људи, буду збрисани са лица земље у логорима, у којима је по питању "коначног решења јеврејског питања" владала болесна педантерија. Занимљиво да се "најгерманскији" Германи - Данци, Швеђани, Норвежани и Исланђани - нису нарочито одушевљавали идејама Хитлера, који се у младости надањивао идејама Хјустона Чемберлена, енглеског расисте, једног посве патетичног лика, који је узгред био и зет композитора Рихарда Вагнера. То може да нам каже чак и ChatGPT. Питајмо га најпре на енглеском:
ИВАН: Whose son-in-law was Huston Stewart Chamberlain?
CHATGPT: Houston Stewart Chamberlain was the son-in-law of Richard Wagner, the renowned German composer. Chamberlain married Eva von Bülow, the daughter of Cosima Wagner and Hans von Bülow. This made him Wagner's son-in-law and connected him to the Wagner family.
Робот, како видим, мало лупета. Надајмо се да се неки content writer, који је из овог или оног разлога добио задужење које га је довело до ових садржаја, ипак није ослонио на нашег бота, колико год га Исток Павловић хвалио. Ева фон Билоу (удата Чемберлен) није ћерка Ханса фон Билоуа. Козима (Вагнер) је са Рихардом добила две ћерке док је још званично била у браку са Хансом фон Билоуом, па је то презиме прикачено на Рихардову Еву. Био је то неки чудан љубавни троугао, елитни и антисемитски, до ког наши прости, подљудски умови не могу да допру.
Српски покушај је, међутим, још гори, што је и разумљивије, јер српским језиком говори мањи број људи, те је то уједно и труснији терен, када је реч о развоју ботова и машинског учења:
ИВАН: Ко је био таст Хјустона Стјуарта Чемберлена?
CHATGPT: Хјустон Стјуарт Чемберлен био је амерички инжењер и стрелац који је постао познат као таст Чарлса Линдберга. Његова ћерка, Ан Чемберлен, удајом за Линдберга, постала је супруга чувеног пилота Чарлса Линдберга.
Небулозан одговор. Чемберлен је био Енглез, који се дивио Немцима и шенио пред тастом Вагнером. Морао сам мало да проњушкам по интернету, не бих ли установио откуд се у нашој причи појавио легендарни амерички пилот Линдберг, који је први прелетео Атлантски океан. Његова жена се јесте звала Ан(а) - тачније Ана Спенсер Мороу. Отац (а самим тим и Линдбергов таст) био је извесни Двајт Мору, амерички бизнисмен. Нећемо, међутим, кривити нашег другара робота. Он је само радио оно што му је човек наложио.
Чак ни реч „интелигенција“ не представља баш најсрећнији избор када говоримо о том artificial intelligence, јер ту не постоји никакав мислећи субјекат, нити постоји процес мишљења као такав. Нити има осећања и интуиције. Много више треба да нас забрине што тако велики број људи заузима тај сујеверни став, да је уопште могуће неко озбиљније поређење човека са машином, која муњевитом брзином рачуна, која симулира мишљење, али је у онтолошком смислу – ништа. Адамова алатка. Колико год технологија напредовала, она машину, односно програм, неће успети да уздигне изнад алата. Чак и уколико би се остварио тај трећеразредни научнофантастични сценарио, по коме се вештачкој интелигенцији допустило управљање важним аспектима живота, па се десио неки неочекивани софтверски кврц, након кога је човечанство десетковано, или је доживело истребљење, то би био догађај се исте разине на којој се страственом падобранцу не отвара падобран, па се, у складу са законом гравитације, и ограничењима људске физиологије, његов живот окончава ударцем тела о земљу – осим ако се живот није окончао још раније, инфарктом, пре ударца тела о земљу. Нема ничег сабласног у томе.
Написао: Иван Јасиковић
Нема коментара:
Постави коментар