Тада Логос узевши део новостворене земље, бесмртним рукама саставио је мој лик, коме је дао нешто од свога живота, тако што је у њега послао духа, који је струја невидљивог Божанства. Тако је из праха и дихања створен човек – лик Бесмртнога, пошто у обома (Богу и човеку) царује природа ума. Зато сам ја по своме земном (пореклу) призван у овај живот, али због делића Божанства ја носим у грудима љубав (према Божанском).
Св. Григорије Богослов (329-390)
Овисник ће узалуд покушавати духовну жеђ да угаси алкохолом или неком другом опојном супстанцом, да зађе у "вештачке рајеве" (Шарл Бодлер), у којима је његова душа на самом почетку налазила неки предах, да би потом упознала - не вештачки, него прави пакао (вертикално кретање наниже). Фрагментирана, незрела и/или недовољно осветљена паганска душа (али свакако уз Божије допуштење, у сврху остварења савршене икономије - може ли бити друкчије?) слути, наслућује одјеке Очевог зова. Тек ретко се одазове, а када то учини, чини то на свој - за пагански дух карактеристичан - неспретан и незграпан начин: када му нешто треба, када невоља притисне, када се неки лични пројекат изјалови. Или када се здравље уруши, када дотле безболна свакодневица постане прожета болом, јер се кожне хаљине хабају, трошне су, намењене тек за привремену употребу.
Међутим, верујем да има и оних људи, који су своју духовну жеђ у одређеној мери освестили, који су свесни да морају да открију смисао свог постојања, сврху свога бивања у свету, јер ништа земаљско њима не доноси задовољење. Има и многих који нису званично православни Хришћани, можда нису ни Хришћани, или су само по имену Хришћани - али они наслућују (или ипак осећају) струјање невидљивог Божанства. Желе да Му се приближе, желе да се приближе мистерији живота, али нису сигурни у ком правцу да се упуте. "Па у православну цркву!", узвикнуће неко. Како би то добро било да се то деси! Али шта ако тај сиротан, као некад писац овог текста, не зна ништа о томе, јер му на то нико није указао, те је он из популарне (тривијалне) културе стицао "знања" о вери својих предака (све до дедâ поклелих пред црвеном лажом комунизма)? А није ли тако било ако не по Божијој вољи, онда по Божијем допуштењу? Или ћемо можда похулити, те рећи да Бог није био милостиви посматрач нечијег тумарања, па и гмизања? Хоћемо ли рећи да се Свевишњи није надао да ће његово пало, излупано створење то мало слободе - што је њу сачувало као мало страстима и грехом још не сасвим помрачене, тињајуће светлости - уз Његову помоћ искористити? Или се можда оним паганским претинцем душе плашимо да ће нас Бог осудити и казнити, уколико ми спремно не осудимо тетуравог трагаоца, блудног сина, који још није пронашао пут ка Очевом дому, него трага за њим на погрешне начине и на погрешним местима?
Можда је млада људска душа најпре мистеријом и привучена, слутећи да оно што види није тако као што изгледа, тј. да то није све, да не може бити све. Јер, ако је овај болешљиви и загушљуиви живот све, у коме је - по закључку Томаса Хобса - човек човеку вук, онда се враћамо Достојевском и нама православнима добро познатој дедукцији Димитрија Карамазова, који закључује да је људима све дозвољено ако Бога нема. Мада, мислим да добар део нас (под суманутом претпоставком да нас неко, не знам који начин убеди да Бога нема - ово је, дакле, само мисаони експеримент) не би искористио ту "дозволу". Вероватно би пре гледао како директним (oмча, метак, мост) или индиректним путем (постепено самоуништење или улазак у животне опасности) оконча овај живот.
Младог човека још увек није уморила стереотипна и/или тмурна свакодневица, није га отупео "консензус стварности", није га заразила равнодушност окружења. Родитељи и друштво нису му дали праве одговоре. Или макар довољно добре одговоре. Они му јесу "презентовали" неке вредности, испричали му успут неку причу, покушали да му је продају, али је он приметио - и то са лакоћом - да су они први који те вредности поричу. Лаж, дакле. А култура? Mainstream култура је плитка, површна, транспарентна у својој баналности - све се заправо врти око новца и славе. Клише до клишеа. Нека субкултура може деловати привлачније, тим пре што нуди и неки осећај елитистичке екслузивности, бунтовно окретање леђа "провидном" мејнстриму. Има нешто у томе да се стоји по страни у односу на мноштво, да се постави бунтовнички према разоткривеној лажи, према свакој безличности, да се на тај начин пружи отпор тим лажима и томе лицемерју. "Адолесцент често сматра да га нико не воли и не разуме. С друге стране, заузетост властитом личношћу и још увек изражени нарцизам чине га неспособним да прихвати другога; отуда конфликт и нека врста уживању у доживљају да је несхваћен", пише професор Владета Јеротић (књига Хришћанство и психолошки проблеми човека).
Међутим, ако душа у хладноме свету не угледа неки извор топлоте (топлине), ако вера, нада и љубав згасну, следи очајање и/или урањање у нихилизам. (Не мора то бити поетско надахнути ничеовски нихилизам, коме је немачки филозоф пркосио тврдом филозофијом, објавио "смрт Бога" и последњих дванаест година провео у постељи, личности замагљене лудилом, уображавајући час да је он сâм тај "Бог", час да је нека историјска личност.) "Иза пркосних нихилихистичких ставова упрово оних који су прошли кроз негативно искуство живљења без идентификационих узора, уз експериментисање са дрогама, алкохолом, сексуалним партнерима и путовањима, налази се дубоко потиснута архетипска чежња испражњене и раздробљене психе, чежња за Целином, истинским узором и потреба за помоћи", поручиће нам у истој књизи професор Јеротић.
Тежње за спознајом Мистерије, жеља за приближавањем Извору, или макар потреба за бекством из загушљиве стварности могу бити праћене и насилним, неблагословеним продирањем у духовни свет (разне духовне вежбе, магија, психоделичне дроге). Неко може и творевину да доживи као носиоца тајанствених значења, као што су рецимо, неки представници немачког романтизма, веровали да је природа нека врста књиге која се може дешифровати, те да се на тај начин може упознати Бог. Или, неко (опет тај неко!) може, баш као што су исти ти романтичари чинили, усхићено славити лепоту, уметност, поезију. Или, попут експресионисте из друге деценије 20. века, може неко славити и уништење света, вођен жељом да ругло нестане у ватри уништења, а можда и надом да ће на рушевинама старог никнути нови свет. То се није десило. Зло се неће искоренити уништењем. Човечанство неће једног дана "спознати" нешто и еволуирати на "виши" ниво свести. Ова планета, тачније, ова непрочишћена разина егзистенције - није наш прави дом. Нећемо се у њој скућити. Никада.
Лако и уметност може постати идол, као што даровити уметник може поновити Луциферов пад, узлетајући гордо на крилима уобразиље, гордећи се даром који је примио на поклон. Од романтизма па надаље ови падови постајали су све чешћи - и бучнији. Занос је опасан водич. Песник није нужно вичан испитивању духова: одакле долази тај полет, ко ме надахњује, чијим се енергијама играм и поигравам? Отац Александар Јељчанинов пише: "Тајанствена сфера уместности је тако привлачна, али за њу су уобичајене црте - егоизам, гордост, похлепа, слава". Бити оригиналан, рећи нешто на начин на који до сада нико није рекао, бити јединствен - то је нешто о чему многи уметници сањају. Играјући се са значењима и са формом у коју ћу упаковати та значења, осетио сам сличне импулсе, који су ме одвлачили од какве-такве сталожености у стање нездраве расутости и задовољства сумњивог порекла. То је тема о којој сам много размишљао: писац који у замену за одобравање људи (или пак неке "елите" ко ја га разуме - још гордија варијанта, рекао бих) хода широким путем проституисања сопственог дара. Уметнички дар јесте пре свега духовни дар, а то што се уметност кобајаги осамосталила као "вредност за себе", то само показује колико је савремена "уметност" ишчупана из свог првобитног станишта. А заправо је човек тај који је изгубио компас, па уместо да удове складно покреће, он њима млатара. Пребирући по неким старијим текстовима наишао сам на један пасус којег сам приписао неком свом можда и помало дрчном књижевном лику, који каже следеће:
Ретко да који млади и при том талентовани човек не носи свој дар као неки тежак терет под којим се савија и, најпре у психолошком и духовном смислу, све више изобличава. То што овој појави узрок није сасвим јасан, не чини је мање приметном. У модерној уметности управо граница између уметности и тескобе уметника постаје све пропустљивија - коначно прскање те мембране расипа дело-злодело у тоталну апстракцију, која више нема никакве везе са природним објектима и формама, са симетријом, са геометријским облицима. Пропадање, расипање и дисолуција стоје у средишту савременог уметничког дела; с једне стране они - пропадање, расап и дисолуција - јесу очигледна или тек мало прикривена тема дела, израслине горенаведених процеса и стања, чији се творци славе и уздижу на разину неког божанства. А то божанство, препуно себе, и још - у тој помами за саморефлексијом - искључиво способно да се бави собом, да пропада и тоне, да се расипа и дисолуира, да метастазира у дела нове уметности, у "правце" и "епохе". А што је као личност настранији, а ексцеси његовог личног живота бучнији, тиме му је више пажње посвећено.
Има овде истине. А рекао бих да ствар није толико компликована, и да се може изразити језиком common sense психологије. Уметник може бити даровит, можда чак и неко ко поседује потенцијал да створи дело које зрачи духовном истином. У емотивном погледу он је међутим испресецан инфантилним цртама, а сијасет дечијих потреба тражи своје неодложно задовољење. Гуши се у противречностима. Ту је по правилу присутан и врло разгранат нарцизам, постављен некада давно - ван сваког сећања - као параван, да сакрије неподношљив осећај инфериорности. Душа би хтела пут експанзије, да се искобеља из лепљиве масе менталних слика и да се приближи стварности. То би, међутим, захтевало уклањање паравана, што би пак открило скривено, престрављено дете у свој његовој разголићености и срамоти.
Гордо ће узлетети и тзв. интелектуалац, мајстор цитирања и навођења литературе, ватрени библиофил и ревносни сакупљач знања, које ће ионако остати јалово знање, уколико се над њим не надвија богонадахнута савест, да то знање постави у одговарајући вертикални, духовни контекст. Ово се подједнако односи на представнике оних наука које не могу да претендују на научну објективност (психологија, социологија и "друштвене" науке уопште), али и на представнике "тврде" науке (физика, хемија, билогија), који не треба да забораве да они пре свега посматрају, изучавају и описују законе Божије творевине, а не скуп неких случајности.
Лично искуство и лични однос са Богом јесу круцијални (није ли свако искуство лично, доживљено на непоновљив начин?). Не може међутим постојати нека "лична религија", скројена по личним нахођењима, потребама и правилима. Наш его, наша пала природа не могу нам бити водичи у корачању путевима духа. (Откад сам у књизу старца Василија Гондикакиса, игумана манастира Ивирон, видео да старац користи реч его, престао сам да се устручавам да је користим. Его би могао означавати спољашњег човека). Изван благословеног, изван Божије благодати земаљско постојање може бити само непроходни лавиринт, којим слепо тумарамо, и о чије зидове тада ударамо. Ако имамо Јеванђеље и Свете Тајне, кроз које тече - да се поново вратим на речи Св. Григорија - струја невидљивог Божанства, онда не може бити никакво али за наше неучествовање у њима. Нисам Хришћанин зато што ми се "свиђа" нека "лепа идеја", зато што ми треба неки племенити поглед на свет, неки "Weltanschauung", који ће ми само заменити онај кога сам пре тога узгајао. Хришћанин сам (јесам ли? јеси ли ти, брате? сестро?) ако одржавам свесност о својој немоћи, о загађености ума и срца, о гордости која се промаља непрестано (ако икада и одлази!) испод таште и сујетне образине, склоне гневљењу и бљесцима мржње због безначајних повода. Или неслободе и спутаности под теретом ушанчених психолошких образаца, навика које су на нездрав начин срасле са душом. Хришћанин сам и ако верујем да је Бог Тај Који ме може чистити и очистити, и мене овако запуштеног преваспитавати тако како ниједан земљаски родитељ то не може да чини.
Откад је лажна духовност, између осталог, постала бизнис од кога се може "лепо живети", ови, по световним критеријумима сналажљиви "пословни људи" својим клијентима, развукавши, по правилима пословања, широк осмех преко лица, отварају широка врата (види Матеј 7:13). Знања која нуде сакупљена су учењем градива из књига, на разним викенд-радионицама online или offline типа. На рекламама можемо видети те осмехе, редове белих, пажљиво изглачаних зуба, лик "успешног" и "оствареног" човека - човека који ће вам помоћи да и ви постанете такви. Учиће вас како да живите abundance, изобиље. Јер, изобиље је начин живота (размишљања), и ако успете да тако живите (фокусирајући се на "позитивно"), успут ће се то некако одразити и на пуњење вашег новчаника, тј. на економско изобиље. Или ће вас учити како да позитивним размишљањем и замишљањем (креативном визуализацијом) жељеног исхода призовете то што желите у ваш живот. Овде често и нема превише религијских прича, тј. присутне су у оној мери у којој "учитељ" (човек који се често приказује као особа која је доживела неку суштнску промену, коју може и на вас да пренесе), може да се позове на "проверене" методе источњачких религија, које су му дате у виду неког натприродног "откровења".
Овакав "учитељ" је понекад харизматична личност, чији дар је под контролом у нарцизам огрезлог "ја". Он ужива у својој позицији ауторитета, у утицају који врши на оне који му се обраћају, у значају који му они притом придају. Он по правилу неће своје "ученике" превише замарати причама о важности подвижништва, јер је свестан да човеку Запада није потребно подвижништво. Наравно, ту мора да постоји и неки мамац у облику општих и универзалних духовних истина, које ће душа да препозна као такве. Ове истине су Записане у душу сваког човека - Адам их је у пригушеном облику понео у своје изгнанство из Раја.
У крајњој линији, начин на који су религије Истока присутне на Западу, најчешће нема никакве везе са тим како те религије изгледају, и како се упражњавају у вишевековној традицији на свом матичном континенту. Припадници Азијских религија са презиром гледају како се њихова религија на Западу презентује и препакује. Навешћу један конкретан пример, који се тиче Махаришија Махеш Јогија (1918-2008), који је 1959. године из своје Индије започео светску турнеју, током које ће и велики број западних земаља упознавати са методом "трансценденталне медитације". Током година популарност индијског гуруа је све више расла, он је у многим земљама држао говоре пред огромним аудиторијуом. Постао је и "духовни учитељ" Битлса (1967), када су oви били на врхунцу своје каријере. Ипак, у часопису Time од 20. октобра 1967 године појавио се и текст у коме се каже да је Махараши Јоги "критикован од стране других индијских мудраца (Indian sages), који се жале због тога што његов програм за духовни мир без покајања (penance) или аскезе противречи сваком традиционалном хиндуистичком веровању".
Није ми намера да овим што је речено "браним" или "промовишем" ма коју религију Азије, тим пре што сам употребио упадљиву и нама Хришћанима важне речи покајање . Енглеска реч penance, која је употребљена у тексту из магазина Тајм, најпре означава испаштање на које неко добровољно пристаје услед свести о греху. Дакле, не бих ставио знак једнакости између ове речи и грчке речи за покајање - метаноја. Ми не знамо на који начин је Бог општио са нехришћанским народима, и веома ми је тешко да поверујем (тачније, не могу) да је неки честити човек, припадник народа у коме се хришћанска порука није одомаћила, не заслужује Божију милост, односно да је тај човек ограђен од Божије љубави, или је чак демонизован! У крајњој линији ја не знам шта посвећеном будисти или Индусу чини његова религија, онако како се она упражњава дуги низ векова, на тлу на коме су вековима живели и умирали његови преци, људи сасвим другачије психолошке и духовне конституције од човека Запада. Свакако је Божија Премудрост хтела пре 3800 година Себе преко Мојсија да открије јеврејском народу, и 1800 година потом, у истом том народу, да кроз благодаћу Својом очишћену (а не безгрешно зачету од Св. Јоакима и Св. Ане, како су католици увели неки нови "догмат") Пречисту Богородицу породи Богочовека, Чија ће се Блага вест о Његовој жртви и Његовом Васкрсењу са вазда трусног Блиског Истока раширити по читавом западном свету.
По Интернету кружи небројано много теорија завере, па је лако одбацити сваку причу о томе шта би могло да се ради иза кулиса глобалних дешавања. Да ли би било претерано помислити да Православље (Хришћанство) има своје непријатеље у кругу светских моћника, који не само да поздрављају, него и стимулишу оно што би ослабљивало утицај и значај Хришћанства на Западу? Не само православне вере и помесних православних цркава, него и римокатоличанства, које, упркос томе што се током своје хиљадугодишње историје све више разводњава (како услед компромиса са светским вредностима и претераним снисхођењем најслабијим међу верницима, тако и са потребом да се чак и догматским одступањима учвршћује папска моћ), представља још увек неког заступника еванђеоске поруке.
Јер, којим претендентима на овоземаљска богатства и политичку моћ може на руку да иде наука по којој човек треба да тежи посту, "посном стилу живота" (отац Александар Шмеман), одсецању из живота разних сувишних ствари, и, да не заборавимо, разликовању божанског од људског или демонског? Не постоје ли они који - позивајући се на лозинку "слободе" - поздрављају прилив најразичитијих религијских и свакојаких псеудорелигијских веровања, култова, или оживљавања древних паганских веровања? Светским трговцима наде и утехе не одговара да човек нађе пуноћу живота у заједници са Христом. Напротив, продавцима је управо потребна бездана рупа у човеку, која покушава себе да напуни њиховим производима и лажним обећањима.
Након много, вероватно и сувише меандрирања, стигао сам до краја есеја. Намера ми је била да изнесем нека размишљања у вези са "широким путем" у контексту савременог живота западне цивилизације. Старац Сава Псково-Печерски каже: "Сатана непрестано напада људске душе. Циљ његових настојања је удаљавање душе од Бога, свим средствима која су му доступна. Он се труди да ми себи створимо идола, коме бисмо уместо Богу предали своје срце, и на кога бисмо стално мислили. Зато нас заводи богатством, славом, влашћу, привезаношћу за људе, животиње, ствари, науке, уметност, књижевност, поезију, спорт, итд." Наравно, побројане ствари нису по себи проблем. Човекова душа је услед Пада постала подложна страсним "качењем" за све што је у стању да јој пружи телесно или душевно задовољство. Данас је пут можда шири него икад, јер творци једне накарадне представе о свету и животу гурају кроз све медијске цеви и све могуће канале своје накарадне слике и слогане, који иначе блуду склоно човечије срце везују за земљу, омамљују га, чине га тупим и неосетљивим на тихе, али довољно гласне позиве са неба.
