Шта је шта?

Док су наши преци били засипани мецима и гелерима, док су сечени турском сабљом и гажени турском чизмом, док су се на начине, које не можемо ни да замислимо, борили за голи опстанак у свету и веку, чије је стихије било неупоредиво теже кротити и/или се њима прилагођавати него што је то случај данас, ми кукамо и ждеремо се због недовољно комфорног туристичког аранжмана или због тога што је достављач пице закаснио петнаестак минута, па наш "кватро формађи" није онолико врућ колико сматрамо да би требало да буде. У поређењу са минулим временима добили смо много већу слободу кретања и делања. Међутим, изгледа да се уз све оно што човек добије на поклон, отвара и одговарајућа Пандорина кутија и разни њени претинци, из којих излећу напасти и искушења која се врло брзу устремљују како на појединца, тако на заједницу и на свет у целини. У таквој накарадној динамици огледа се читава историја као напад одметнутих енергија и духова на благодат која ипак још увек дејствује у палом свету кроз Божије слуге, тј. кроз оне који врше Божију Вољу, који су са њом у сагласју. То су Апостоли Божији, каквих је било у свим вековима. И зато је сваки Апостол Божији овца међу вуковима. Не постоји сукоб између Добра и зла. Добро не може да се нађе у ставу напада, већ искључиво у ставу делања или ставу одговора. Њему не треба никакав "додатак" да би се у неком смислу употпунило. Ако за нечим чезне, оно може да чезне једино за оним Царством гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лупежи не поткопавају и не краду, како пише јеванђелист Матеј. 

Постоји онтолошки неутемељено зло које својом силом тежи да деструира онтолошки укорењен склад. Постоји суштински чисто Божије створење, кога глође непријатељ рода људског у намери да га одвуче у духовни понор. Нећу претерати ако кажем да историја представља једну развучену причу о том глодању човекове плоти као главном изворишту патње у нашем земаљском странствовању. Иако историја делује као стециште свакојаких разноврсности, она је суштински једнолична – пад који се изнова понаља. Историчност такође прети да нам постане сувише занимљива и да се њоме радо хранимо. Претварамо је у легитмну забаву, којом је угодније бавити се, него посредством подвига и литургијских пулсација окретати лице ка Христу. Критиковати одсуство хришћанских вредности је лакше него их својим животом афирмисати. Када не можемо да се бавимо афирмацијом еванђеоске поруке (најчешћи узроци су духовна обневиделост или неспремност на жртве које духовни живот захтева), ми се спустимо на разину историјског и националног, али притом остајемо одсечени од духовне вертикале. Реченим никако не потенцирам тзв. пасивно препуштање "судбини" у којох зло меље, дроби и круни све пред собом. Говорим о неопходности да најпре грабимо за Христом, па ћемо се, зграбивши Га, правило се поставити и у односу на историјско-националне одреднице и вредности. У супротном, уместо да срастемо са Личночћу, са нашим задатком, да се прилепимо уз Христа, ризикујемо да срастемо са улогом коју смо прихватили, у једном сасвим овеземаљском драмском аранжману, по нимало божанском сценарију. Или, још горе, можемо да уобразимо да је наше деловање ни мање ни више него Божија Воља. Да смо позвани одозго да подижемо свој глас против неправде и да се напајамо одобравањем нашег табора.

Историчност овоземаљске егзистенције, могућност да се нешто прича и исприча, претварамо, дакле, у "легитимну" разоноду ума који није овладао смирењем. Он хоће да препричава причу о нанетим неправдама. Хоће и да је изнова понавља.  Треба му медујим за каналисање личних незадовољстава. Та галама и гнев није праведни гнев Мојсија, који разбија плоче за заповестима, након што је сишао са Синаја и видео да његови сународници обожавају златно теле. Негодујемо што је неко ударио на нешто наше, што по њему и даље удара, и још увек не показује намеру да са тим ударањем престане. У реду, негодујмо, али пре свега треда да види ко или шта у нама негодује? Изнова нам промиче да нас је повест-приповест понела, да је почела у себе да усисава ум жељан садржаја и наративних токова. Са једне стране је ту наша земаљска обазеза да познајемо своју причу (повест) и причу свог народа, док се наспрам тога поставља откривена истина о стицању заједнице са Христом – што је позив који превазилази сваку другу обавезу - позив коме дословно све остало мора да се потчини. Овај закључак није плод неког мог "филозофирања" или "теоретисања", јер та порука прожима читаво Јеванђеље. Није нам Христос поручио да живимо по свом ћефу, па, ако нам једног дана случајно "наврне", да кренемо ка Њему. Без овог кретања воље ка Христу наше "родољубље" је, колико код да нас други тапшу по рамену што га тако громко показујемо, чисто фарисејство. 

Галамити се може на своју руку, док громког гласа може бити облагодаћени човек, који ће по Божијем призиву бити и бранитељ домаћег огњишта. Довољно пажљивиом посматрачу неће бити тешко да разликује галамџију од човека громког гласа, који својим начином живота и присуства привлачи благодат. Галамџија лако мобилише све оне појединце који су пре свега незадвољни сопственим животом и неоствареношћу и који би се већ и негде другде истресли, али је увек "похвалније" чинити то тамо где се може позивати на родољубље и повређена национална осећања. На тај начин је "родољуб" српском народу ко зна колико пута нанео зло, или је макар учинио такозвану "медвеђу услугу", о коју су непријатељи нашег рода умели вешто да се овајде. Јуче је "родољуб" витлао заставом омиљеног спортског клуба и разбијао главе навијачима из суседног табора, свом земљаку, а данас маше српском заставом, оран за нове ломове костију лобање, позивајући се на вековима старо "српско православље" и на Светог Саву, не слутећи да је Православље  заправо универзално, и неспојиво са начином на који он проводи своје време - од тренутка када ујутро отвори очи (наравно, уколико јутро не преспава), па све док не заспи. Ово "родољубље" је, заправо, једна врло лична ствар. Брани се моје, а не наше. Прво лице множине ми је на опасан начин блиско првом лицу једнине - ја. То је и даље прво лице. Али, ето, будући да је у друштвено-историјском контексту то моје уједно и наше, долазимо до те површне сличности са родољубљем, која непажљивог посматрача заведе, тако да његова рука полети ка рамену "родољуба", те крене да га тапше и охрабрује. 

И, како се то већ на латинском каже: et vice versa. Тако се и међу домаћим критичарима Србије и скоро свега што је српско налазе и многи неостварени незадовољници, који су успели себе да убеде да би у некој другој држави, западној наравно, били не само остварени, него и признати. Многи од њих заиста и поседују неки уметнички таленат, с тим да он није негован и однегован, јер су њихове инфантилне фантазије надјачавале вољну инвестицију времена у развијање тог талента. А када свој поглед упере ка пејсажима културног сметлишта Запада, они јасно виде - и притом заиста доносе сасвим валидну процену - да би могли без нарочитих мука да се у тај пејсаж и уграде. Али, ето, зла судбина их је сместила у назадну Србију, у загушљиви простор крцат пећинским људима који не препознају њихову вредност и стваралачку потенцију у сфери "експерименталних" уметности, где неовладавање техничком страном књижевно-уметничког стваралаштва не представља никакав проблем и где се реципијенти лако мире са деструкцијом форме ради деструкције форме. Пошто је суочавање са сопственим уделом у таквој судбини маргиналца одвећ болно, много једноставније је држати истину испод прага свести и допустити да осећај фрустрације дестилира у мржњу која лако налази пригодне мете. Не говорим, наравно, о критичком односу према аномалијама у окружењу, већ о психолошкој пројекцији као таквој, односно о психи "наштелованој" тако да у свему препознаје аномалију, како би дошла до унапред задатог закључка у једном мисаоном процесу који је унапред одређен својим исходом. Јер, тамо где не постоји истина, јер је она само један "релативни" критеријум, ту не може постојати ни било каква "норма". А тамо где нема баш никакве норме или граничника - ту нема ни уметности. "Али шта је то уметност?" Ето га поново то питање. Оно није могло да изостане. Неко га је поставио по ко зна који пут и обесмислио сваки даљи разговор. Угурао је у просторију Дишанов писоар и погледао нас самозадовољним шах-мат погледом.

Оваква питања - попут "Шта је то уметност?", или пилатовско "Шта је истина?" (Јн. 19,38) - и њихово сукцесивно понављање типична су за повест Запада. Таква питања су производ духа који је одсекао грану на којој седи, односно, који је самоме себи ишчупао свој онтолошки корен, а са њим и доступност знања које се подразумева. Сада ту грану покушава да накалеми на неко пластично стабло у коме нема ни капљице животног, односно животворног сока. Та скоро усахла грана преживљава само захваљујући "преосталој енергији", на соку кога је све мање. Зато и све већа љубопитљивост у вези са оним чије су се постојање и постојаност подразумевали. Питање се поставља, а затим се одводи у неки лингвистички ћор-сокак, у коме онтолошки обескорењена господа, након закључка да не постоји рационално или објективно решење "проблема", па постојећем статусу истине/истинитости навлаче рухо релативности, не би ли затим спроводили своју агенду, која се представља као једино могуће или једино смислено решење. Овај (псеудо)рационалистички маскенбал је од 18. века, тј. од епохе просветитељства нарочито узео маха, и у својој сржи јесте идеолошки. Та идеологија, која се намеће већ дуго јер њене циљеве није могуће остварити преко ноћи, негира хришћанске вредности, за које се, лично, радије "опредељујем" него за ма шта друго. Шта би, уосталом, "то друго" па могло да буде?  Пошто било какве истине и вредности нису доказиве на нивоу критеријума рационалности и логике, западни хиперрационални просветитељ закључује да су истине и вредносни референтни системи релативни. Каже се да их диктира култура, друштво, традиција, итд. А ту је и та подмукла реч "предрасуде" (које свакако постоје, али овде не причам о тим предрасудама, којих је свакако добро лишити се путу наше индивидуалне апроскимације истини). Као што је пак "задрто Хришћанство" диктирало вредности "мрачног средњег века", па је тај у мрклом мраку заробљени човек постао, наводно, ослобођен у епохи ренесансе, где су се богате италијанске породице и ктитори фасцинирали езотеричним учењима (херметизмом), која су била много привлачнија и мање захтевна од савладавања и практиковања ars moriendi. Нешто се међутим мора ставити на место истине и вредности. И тако се испостави да ипак постоје "истине и вредности" - само што оне више нису хришћанске - већ пре идеолошке или корпоративне. Маркетинг и идеологија се сливају у једну целину и није их увек лако разликовати. Треба да буде јасно, такође, да путање по којима се креће савремено западно друштво није нешто до чега чега се дошло "спонтано" или "природно", а још мање се до тога стигло "научним путем". Оне су наметнуте на суптилан начин. Или, можда и не толико суптилно колико континуирано. 

И тако у свему. "Шта је то националност?" Савремено западно дизајнирање неке глобалне културе насилно почупаних коренова, иде ка томе да нас отргне од те приче о националној прошлости, како би нам испричало неке сасвим нове приче, прекројене, које махом почивају на фалсификатима. Осећамо да се у причу уплела нека лаж, када гледамо, на пример, европско првенство у кошарци, и у скоро свакој репрезентацији наилазимо на Африканце. Уколико се националност стиче додељивањем држављанства и пасоша, какав је онда смисао оваквих манифестација? Ове наше констатације немају никакве везе са расизмом: поднеднако апсурдно било би срести плавокосог Финца у атлетској репрезентацији Кеније или фудбалској репрезентацији Нигерије. Расе постоје, постоје расне специфичности, које су мање очигледне међу житељима истог континента. Западним државама је ово добро познато, јер имају поголемо искуство у истребљивању, тлачењу и израбљивању тих народа, које су узели у одбрану тек када им је у сопственој кући догорело до ноктију. Ако видим црнца у жутој мајици, а поред њега белца у плавој мајици, западњачка "политичка коректност" налаже да црнац не буде црнац, него "човек у црвеној мајици". Обзиром на сво зло које су афрички народи претрпели од стране западних империјализама (а латиноамерчки народи и од амбиција челника католичке цркве), ове разлике нису пожељне да се истичу и да се сматрају значајним одредницама. И када се тежиште пребаци на Балкан, ту се Срби прикажу као главни носиоци свих тих зала, из чега следи закључак да их треба засути бомбама, а председника Слободана Милошевића, који је јавности представљан као балкански Хитлер, послати у Хаг, у институцију која служи да се пропагандни стереотип о Србима као дежурним troublemaker-има, које би под хитно требало спречити да сеју зло, утабава у лажну повест, која ће се напослетку преписати и у нашу школску литературу, не би ли млађи нараштаји неолиберални терор сматрали избављењем од једне тако приземне и примитивне прошлости. Реакције одређених сегмената друштва, али и масе у целини, се пажљиво опипавају, проверава се реактивност како на мање тако и на веће дозе идеолошког агенса. Након неколико година или, чешће, након неколико деценија, ми уочимо како је у одређеним аспектима друштвеног и културног живота дошло до "спонтаних" промена.

Када човеку, у овако пажљиво прорачунатим корацима, узмете његов идентитет, неће бити тешко да му наметнете неку замену. Дискретно. Учинићете да изгледа као да је он сам дошао до тог значајног открића о себи. А он ће и даље веровати да је слободан, јер ће ту своју "слободу" мерити према аршину који му је такоће постепено наметан. Један еуфемизам за наметање може да буде "сугестија". Идеолог је прави мајстор употребе еуфемизама. Западно друштво је, између осталог, управо и друштво пажљиво распоређених еуфемизама, који прикривају управо она стидна места голе истине. 

Ваља признати да нам упркос свему једно око шета у правцу Европе, јер се ипак осећамо као део тог "финог" света, и да стога живимо као донекле разроки људи.  Ми и јесмо део Европе. Та Европа нас, међутим, неће. Као што неће ни Русе. Не уклапамо се у њихов обезбожени просветитељски пројекат, не пристајемо на то да нас "цивилизују". Још једноставније речено, за оне који мисле да ћемо испуњавањем одређених услова "заслужити" да нас ЕУ привије на своје медом и млеком набујале груди: не, ништа од тога, нисмо "део екипе". И хвала Богу да нисмо део те екипе! Није да смо баш неко оличење зреле побожности, али смо, у недостатку одговарајућег "васпитања", остали везанији за традицију и повест, него Европа којој одговара колективно брисање историјског памћења свог становништва. Западну Европу је донекле ујединио страх од Совјетског Савеза. Тај страх је после пада СССР-а могао лако да се транспонује на Русију. Тако су земље првбитне Европске уније своје историјске сукобе и "злу крв" морали да оставе по страни, протестанти и католици (и немачки и, уопште, европски) су морали да науче некако да се међусобно трпе и подносе упркос свим сукобима и нерашчишћеним рачунима којима историја Европе обилује.

Након другог светског рата Немачка мора да се одрекне свега што има везе са нацијом и националним. Интересовати се за немачку прошлост, за германске митове и народна предања, одмах би стварало подозривост, а црвене лампице на контролној табли би се упалиле. Док је Источна Немачка (DDR) живела своје комунистичко лудило припијена уз Совјетски савез, Западна Немачка (BRD) се покорно погнуте главе бавила санирањем штете, да би у одмаклим 50-им годинама прошлог века започео вишедеценијски процес, који је назван "Немачко привредно чудо", Deutsches Wirtschaftswunder, остварено помоћу великог броја "гастарбајтера" из иностранства. Можда то "чудо" и није баш неко чудо, јер је оно  остварено помоћу новца који је однекуд морао да дође. Заузврат је Немачка, која је израсла не само у економског и индустријског гиганта, него и у политичку силу, остала до дана данашњег верна тим љубазним донаторима, којима свесрдно помаже у остварењу њихове агенде, чији се један од многих пипака односи и  на све веће разједињење и уситњавање оног што се може уситнити и разјединити. 

Европско јединиство, тј. оно што на њега личи, купљено је исфорисираним заборавом, постепеним круњењем хришћанске културе и укидањем универзалних симбола, тј. човекове везе са, како би Јунг то рекао, архетиповима колективно несвесног. Ово је у својим предавањима, интервјуима и познијим делима помињао и Џозеф Кембел (Joseph Campbell), највећи познавалац митологије у 20. веку.  Кембел је сматрао да друштво све постаје лишено симбола (архетипова), што у многоме утиче на то што савремени житељ западних "демократија" остаје психолошки и емотивно незрео.

Суштински се слажем са овом тврдњом, али бих још додао да су симболи и инсинуације на њих пребачени у производе који се нуде потрошачу, чиме се подстиче потрошачки менталитет. Поменута динамика налази свој екстреман израз управо у америчком друштву, одакле нам највише и стижу трагикомичне слике потрошачких махнитања током "Црног петка". Своју функцију у суспендовању моћи расуђивања код гледалаца, као и деловања на његову свест посредсвом јасно поларизованих симбола/архитипова, имају и холивудски филмови, поготово велики филмски спектакли, и то на првом месту све популарнији и заступљенији филмови са разним суперхеројима. У вези са овим можете још нешто прочитати и  у мом тексту насловљеном У паклу ствари. 

Хришћанство не пориче присуство мудрости у митовима, већ у њима види наративе замућене психолошким пројекцијама, а самим неким одвећ људским карактеризацијама. Али, ето, колико год да су митолошке слике плениле људски ум миленијумима уназад, савремено Западно друштво одсеца сваку везу са древном, перенијалном мудрошћу. Постоји архетип Мајке, архетип Оца, а не "родитеља број 1" и "родитеља број 2". Иза Мајке и Оца стоји метафизичка, нуминозна сила, док је бројем означени родитељ пре изругивање здравом разуму. Да, али ето га опет онај назови-филозоф, дијаболос, који поставља питање: "А шта је уопште здравље?" Наравно да Хришћанство вреднујемо више од митолошке свести, али је чак и та митолошка свест племена које дрхти пред паганским "божанствима" метафизички укорењенија од савременог друштва. Тачније, ближа је метафизичком моделу по коме је овај свет поприште сукоба нематеријалних сила. Човечије стремљење ка вечном животу у Царству Божијем се све више замењује у трансхуманистичке снове о продуженом или чак бескрајном животу у овој нашој палој, разређеној стварности.  

Отворена је Пандорина кутија са мноштвом претинаца, из којих ће по свему судећи излетети ствари, које ће нас "примитивне" и "непросвећене" - или, још горе, нас који смо често оптужени да се "плашимо сваке новине" - непријатно изненадити. Рекло би се да су неолиберална силовања језика под маском решавања социјалних проблема и вођења филозофских дебата напослетку окинула и иревирзилан процес, који ће у тзв. трансхуманизму и још дубљем урањању у виртуелне светове рачунарских мрежа, сачињен од кристално јасне графике и бескрајно комплексних алгоритамских петљи, довести до коначне десакрализације људског бића, тј. још силовитија одвлачења његове свести у одсутност са места на коме се заправо налази, где је свест о његовом телу ирелевантна. Осим, евентуално, тамо где ће то бити неопходно: при мастурбацији током урањања у порнографске садржаје. А у њима ће свака трансгресија бити могућа, јер учесници неће бити реална људска бића, реалне животиње и химере (мешавине човека и звери), већ творевине рачунарског програма са врхунском графиком. Ово нам може деловати стравично, али - "Шта је то морал?" Можемо да претпоставимо да ће нам се рећи да се у таквим околностима не чини штета, да нико не бива повређен, нити се неком наноси психолошка траума. Овакви садржаји ће бити доступни као што су данас слободно доступни најразличитији порнографски садржаји, пажљиво сортирани по категоријама. Фројд би, да је жив, могао да напише читаве томове књига, анализирајући те категорије.

Докле год имамо нешто чиме се замајавамо, докле год имамо знатну контролу над својим животом и неки "свој свет" који нам пружа уточиште, може нам се чинити да нас се ово не тиче, да су то само нека промишљања, нека "теорија" која се може или не мора обистинити. Овакав сценарио се, међутим, неће обистинити само у случају неког великох догађаја, који ће западно друштво, навикнуто на комфор, протрести у његовим темељима. Ако пак ствари наставе да се котрљају у маниру протеклих деценија, уз експоненцијални технолошки раст и урањање живота у виртуелни свет, западни човек ће своју слободу сасвим ставити у руке оних који ће му понудити привид сигурности, безбедности и "практичних решења" разних друштвених проблема.

Могли смо управо ове 2022. године да приметимо са каквом лакоћом се у свести Европљана пробудио антируски сентимент. Као што Павловљев пас почне да лучи пљувачку на звук звона, тако је и Европљанин, усисан у свој неки рефлексни лук формиран деценијским класичним условљавањем, почео да лучи страх и Руса прихватио као агресора хитлеровског калибра и опасност за светски мир. И то сваког Руса. И руске спортисте. Паника и озлојеђеност су чак ударили и на руско плаве мачке. А затим је било логично да у поједином земљама и руски туристи да дођу на ред. И руска књижевност, рачунајући и давно упокојене писце попут Достојевког и Тургењева, што нам већ указује да се Запад окреће против оног што руски дух представља, и од кога Запад жели да се изолује. Тај пропагандни карневал, који сада већ подсећа на пропагандна махнитања из два светска рата, приређује управо тај исти Запад, који иначе жели све нас - "непросвећене" и "примитивне" и "закаснеле нације" - да одучава од генерализација, предрасуда, националима, фашизма? 

Copyright 2022, Ivan Jasiković

Image taken from pixabay.com.