Објаве виших интелигенција

Котрљам онај точкић на мишу, прегледавам нову порцију feed-а, да ме фејсбук нахрани. Многе новости и вести сазнајем на онај начин: тако што пустим да ми feed прелети екраном, остајем у току са разним дешавањима у свету и код нас. Јер и разни портали, који нуде вести и новости, пробили су се за своје место, па се  звучним и сензационалистичким насловима неспутано боре за нашу ионако расуту и плитку пажњу.

Догоди се тешка саобраћајна несрећа, убиство, неки злочин, а ревносно новинарче брзо хита на фејсбук профил починиоца и/или жртве, копа по њеним подацима и фотографијама. Затим своје налазе угура у делимично генеричке наслове, који треба да измаме од радозналог читаоца кликтање на линк.  Не може бити једноставније. Радозналост се у међувремену већ разгорела у страст, новинарчићи су се извештили. Тамо где се врти новац, ту се мувају и разни тржишни психолози и "неуролингвистички програмери", који су усавршили све оне цаке помоћу којих се човеку увлачи под кожу преко "кодиране" поруке, која треба да га наведе да нешто купи или учини (да кликне). То је један од безброј аспеката интернет-свакодневице. Као и то што је принудно гледање рекламе постало уобичајена ствар на путу ка жељеном садржају. Ако га уопште желимо, јер често ни са тим нисмо начисто.

Неки од тих новинара из доба кали југе чак су и завршили Филолошки факултет. Моје колеге, може се рећи. Језиво звучи када изговорим. Да, завршили су факултет да би своје познавање језика усмерили ка тровању оних који на такво тровање пристају, који су дали свој consent да буду тровани. Consent значи сагласност, пристанак. Намерно сам навео енглеску реч, јер је та реч у западном свету добила малтене сакрални статус. Consent-ом се све правда, тамо где је неко дао своју сагласност, ту се родила "етичност". Ако нисте пре чули за енглеску реч consent, запамтите је. Свашта се са њом може учинити на демократском Западу, има магијску моћ налик Алибабином "Сезаме, отвори се!" У крајњој линији постоје и речи које отварају и врата несвесне психе, чине човека отворенијим на сугестије, и тако даље. А тешко жабу у воду натерати, каже једна пословица. 

Да ли је народ мудар? Или се дуж поколења пронесе и по која опака мисао? Има, на пример, она пословица којом се каже да су овце за шишање. Нисам противник вуне, чак сам посетио и музеј у Сирогојну, у тамошњој продавници својој лепшој половини купио квалитетан вунени шал. Али не циља пословица у том правцу, јасно нам је, тешко да ту можемо да се правимо луди. Пословица заправо каже да наивни - а по свему судећи ту убрајамо и оне неупћене и неискусне - заслужују да буду обманути, преварени, "ошишани". Наивност тих људских оваца као да пружа својеврсно морално оправдање онима који већ увелико држе наоштрене маказе заденуте за појас, спремне за употребу. У Јеванђељу по Матеју Христос говори: "Ето, вас шаљем вас као овце међу вукове." Горепоменуто стање ствари је заправо очекивано. Али већ у наставку Христос каже: "Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!" Мудра  змија може да предвиди делање вукова, али у недостатку безазлености то би већ била лукавост, опакост, вештина која се најпре приписује кнезу овога света. Безазленост, односно милосрђе, подразумева да се не злоупотреби способност проницања у туђе намере. 

Након што  новинарчићи исцеде и последњи клик из реалне људске несреће, могу да пређу на писање следећег текста, у коме ће се указивати, на пример, на пикантну ескападу неке естрадне звезде спорног менталног здравља - приложене су и неке вруће фотографије. Некада није јасно да ли је певаљки дојка случајно испала из минијатурног одевног предмета, или је и то вешто режирано, да се подигне публицитет међу радозналом и загорелом рајом. Иза наслова стоји исписано "(ФОТО)", да би нам било недвосмислено јасно да ћемо и видети нешто провокативно. Ево, исти аутор (када кликнем, на порталу видим све његове текстове, има и његова фотогфрафија, није се покрио церадом, образ као ђон) који је иносио интиму брутално убијене жене, на другом месту исто је чинио са жртвом саобраћајне несреће. Овај постмодерни ренесансни човек залази и у друге области - мрсни ноћни догађаји са ријалитија, на пример. А тамо где осети да раја има неку моралну притужбу, ту се претвара у римску богињу Јустицију.

Точкић миша се окреће. Каткад застанем, ретко где кликнем - махом то учиним да бих видео шта раде пси, мачке и медведи, и још понеке животиње из породице сисара. Однедавно су и видре постале популарне. 

Неки људи се баве занимљивим стварима, чија ме безазленост мало и одмори. Нарочито је интересантан један момак из Јужне Африке (The Kiffness), који прави музику свирајући преко необичних звукова које производе мачке. Препоручујем. Вреди сваки клик!

Што се тиче неког општег расположења на друштвеним мрежама, рекло би се да су људи углавном срећни и задовољни. Блистају од среће и задовољства. Проводе време на квалитетне начине, који разгаљују душу и тело. Није да ме то нарочито занима, али, ето, и то некако, тобоже случајно, пројури кроз поље свести – ко је где отишао, ко се са ким спанђао, ко се где пријавио (check-in), шта је појео и попио, који филм или серију је погледао, или, у случају оних софистицираних или рафинираних  корисника (чија је поза вештије забашурена), могу да видим коју књигу читају, коју галерију или позоришну представу посећују, како над плебсом левитирају, док из њихове сахасрара чакре бљешти љубичаста светлост, коју они, будући милостиви, желе да поделе са нама. 

O tempora, o mores! Ето каква су времена дошла: ако се не показујеш другима, престајеш да постојиш. Јесте да је то "само" виртуелно постојање, али постојање је постојање, чак и ако је реч само о тим траговима које остављамо на друшвеним мрежама, кроз наш живот, садржан у фотографијама. Али ту, на друштвеним мрежама, поред свих тих садржаја, је и наше идеализовано ја, које смо годинама градили управо од тих појединачних цигли - фотографија, статуса, запажања, посећених локалитета, кафица и свакојаких пићенца испијаних са пријатељима. Неразмрсив сплет стварности и фикције. Није га се лако одрећи, тим пре што се ТАМО стално нешто дешава, и што су ТАМО скоро сви које познајемо, као и они које не познајемо лично, али гледамо њихове слике, читамо њихове коментаре и на основу тога градимо неког фантома. 

Егзибиционизму подлежу и они умнији људи. Не морају жена и мушкарац да се диче само витком фигуром, облинама, развијеним бицепсом и немачким аутомобилом. Они могу да се диче и својим интелектуалним достигнућима. А бечки психолог Алфред Адлер каже: да, они ће то да чине, тим пре ако су незадовољни тиме што немају витку фигуру, облине, развијен бицепс или немачки аутомобил.

Тако се се срећу и онлајн пророци (гласници Новог Доба), који су, ако им за је веровати (а није им за веровати), надрасли тај неки инфантилни нарцизам, па нам га сада – са најбољим намерама поплочавајући наш пут ка увидима вишег ранга – разобличавају, успут деконструишући помоћу свог моћног и продирног интелекта, обасјаног изливима духа, читав овај накриво нахерени универзум. То их међутим не спречава да поклекну пред оним нарочито успелим селфијем, који је ухватио њихову духовну, а усуђујем се рећи и аристократску, кшатријску страну бранитеља оних вечних, перенијалних вредности, чији су они расни представници, па је и ред да нас о томе обавесте.

Ваљало би за тако успеле фотографије отворити и засебан фото-албум на фејсбуку, учинити га јавно доступним, public, да та племенита аура обасја и оне нишче кориснике фејсбука, као што је 1990. године, посредством часописа Радио ТВ ревија и преко телевизијских екрана, аура Алана Чумака обасјала не само оне гледаоце који су били изложени његовом лику, него је прожела и њихове сапуне, шампоне, креме, лекове, јастуке, одећу, храну, напитке и све оне ствари кадре да упију једно ништа и да га држе ускладиштеног, уз неограничен рок трајања.

Шта кажете, већ су увелико отворили засебан фото албум и учинили га јавно доступним? 

Алан Чумак у акцији

Након што сам се одлепио од набујалих мисли сумираних у претходним пасусима, преметио сам да се све чешће срећу објаве и вести  које се тичу ескпанзије и „свемоћи“ такозване вештачке интелигенције (у даљем тексту - ВИ). Неко се пред њом клања, љуби јој бинарне скуте и, уопште узев, њоме се усхићује и сматра је малтене неком тејардешарденовском омега-тачком. Причињава им се да ћемо једног дана од ВИ добити неки круцијални одговор, којим ће миленијумске човекове недоумице коначно бити распршене, те ће човек добити и ветар у леђа за стварање раја на земљи.

Новинарчићи су приметили овај ентузијазам по питању artificial intelligence-а, па су почели да маме људе на садржаје који износе шта ВИ "мисли" или "каже" или "процењује". У таквим случајевима на место некада глорификованог "експерта" и "стручњака" стаје ВИ, коју аутор текста подразумева као врхунски ауторитет, лишен људске пристрасности. (Да сам уместо речи "пристрасност" употребио "субјективност", тешко би одолео да начнем проблем који се отвара тамо где човек ВИ, односно робота, третира као неког "несубјективног субјекта" - то јест "идеалног" субјекта, лишеног оне "лоше", егоцентричне субјективности.)

Ту су, међутим, и они који страхују, стрепе, слуте да ће једног – и то не тако далеког – дана та вештачка интелигенција, као у неком изанђалом научнофантастичном наративу, овладати човечанством; да ће на неки начин осамосталити, да ће своје алгоритамске петље преправити у омче, које ће онемоћалом људском роду обавити око врата и притегнути их тако да ће он, род људски, пасти на колена пред својим супериорним новим господаром и робовати му, тако што ће во вјеки вјеков брисати наслаге прашине са сервера, кућишта и каблова, али и чистити, поправљати или замењивати кулере, док му иза леђа стоји неки андроид и у претећем ставу, којем га је човек научио, држи електрошокер у руци.

Посебно ме пренерази када чујем - заправо видим, у облику коментара (махом страних) на интернету - да неко овим претеривањама још додаје и свој лични утисак, према коме је његов чин четовања са chat-bot кознолом, био, како је већи број особа навело, „веома сабласно искуство“ (uncanny или spooky experience), јер се забога, осетио као да прича са живом особом, са "стварним" људским бићем, а не са компјутерским програмом, роботом, напредним дигитроном... Уместо да све то прихвати као лаки entertainment док испија кафицу, њему се језа спустила низ кичму, од првог до тридесет и трећег пршљена. Човек из нашег примера је по свему судећи налетео на неку грудвицу мрака у сопственој психи, можда да прочита Фројдов есеј „О сабласном“ – Das Unheimliche. Можда му мало лакне, па схвати да је ту реч о нечем сасвим другом, али свакако не о томе да тај безлични псеудомистични ентитет, који се налази тамо негде, њега суочава са "нечим људским", или са неким „вишим истинама“, које су иначе недоступне ограниченим људским способностима и капацитетима, које ВИ на њему несхватљив начин трансцендира. Човек, међутим, не може од те телегенције да добије ништа више од података. Вредносне судове не може да добије. Вредносне судове неко само може да му подметне, да посредује кроз алгоритамски канал бесвесног чет-бота. Изненађен сам колико велики број коментара указује да аутор тих редова верује да робот поседује свест, да је на неки начин њему налик. 

Али чему брига, када вредносни судови и онтолошки темељи етике једва да неког и занимају? На оне које то можда и занима се гледа као на занесењаке који одступају од доминантног дискурса либералног мејстрима, или, се гледа на њих као на јајоглавце и цвикераше који непотребно тупе, уместо да уграбе оно шта им живот пружа. Мало ли је садржаја? Живот је само један - а све распрострањеније веровање у реинкарнацију представља изгледа слабу утеху.  

Већина људи ради оно што мисли да већина људи ради. Стање ствари је из те перспективе "нормално".

"Истина", коју нашем најеженом човеку вештачка интелигенција посредује, не може бити ништа више од обичног податка, кога је најпре спознао/разумео људски ум кроз "медијум" језика. Алгоритам затим избаци податак у конзолу - креативност није особина инхерентна роботу, већ програмеру који га је програмирао. Да се не би више јежио, ваља узнемиреном човеку одмах рећи: "Одмах можеш да отпишеш било какав 'метафизички моменат' док четујеш са ботом (најбољи лек против тако изазване онтолошке језе), или док у тишини своје собе размишљаш набраног чела о тој вештачкој интелигенцији, о том муњевито брзом дигитрону, према коме се односиш као бушман из - узгред речено расистичког - филма Gods Must Be Crazy према флаши кокаколе. Човек поседује  онтолошки корен, није честица прашине која бесциљно плута кроз простор и бива придављена временом. Човек спознаје, бот барата информацијама. Тебе заслепљује брзина тог бота, као што његова повезаност са гигантским базама података, ствара дојам да бот нешто 'зна'. Веруј ми на реч, од вештачке интелигенције неупоредиво је опаснији и сабласнији сумрак људске интелигенције."

Симулација, колико год ефикасна била, колико год се саображавала намери оних који су симулацију покренули, и даље остаје САМО симулација. Оно што је пре свега људима у свему томе сабласно, јесте људскост (човеколикост), односно привид људског у тој комуникацији један на један. Психолошке антропологије, које прихватају концепт несвесне психе (али Фројд и Јунг ће се ту свакако морати наћи) могу да пруже додатна објашњења, али за оно што бих овде нагласио поједниначна тумачења и нису тако битна. Наравно, ChatGPT има форму старинске command line конзоле, а поврх свега програмерима ни издалека није била намера да створе код корисника утисак да овај разговара са особом од крви и меса. У много већој мери се дешава да човек, који не разуме основне принципе програмирања, и не поседује критичку дистанцу (која се на жалост не ограничава само на феноменологију ВИ), допушта да буде фасциниран (очаран) нечим што не схвата, али на место те помрчине незнања уноси нешто из своје психолошке и емоционалне сфере. 

Трнци, који се спуштају низ кичму, постају интентивнији у случајевима у којима је присутна антропоморфност, човеколикост, где људско око већ може да угледа архетип (праслику) људског тела. Као када је превејани Дипак Чопра разговарао са андроидом Софијом. Да ли нам сада треба неко психолошко тумачење, које ће можда да нам појасни феномен двојника, doppelgänger-а, који је у књижевности романтизма почео да се прелива преко тог замишљеног прага несвесне и свесне психе? Али, опет, уместо да се ширимо у правцу психолошке интерпретације, треба пре свега порећи постојање људског (не и човеколиког - на нивоу симулације), јер се све опет одвија у складу са фунцијама алгоритама и ослањањем на гигантску базу података, крцатој човечијим описима човечијег и човечијом обрадом човечијег искуства, који су пренесени, на пример, на андроидову гестикулацију и мимику, или интонацију гласа и акценат, који треба да се слажу са фацијалним експресијама. Могао се направити и обрнут ефекат, кога често видимо у хорор филмовима - осмех у околностима у којима се осмех не очекује, што ме пак подсећа на филм Smile из 2022. године, у коме осмех (који би требало да је, рецимо, архетипски израз среће и радости) постаје крајњи израз сабласног, тачније сатанског. Тај осмех је језив ЈЕР је вештачки, мора бити вештачки, није му ту место, а човек осећа да је у питању сатанско извртање архетипа. Исто бисмо осетили и ми пред андроидом програмираним не да човека опонаша, већ да симулацију одвлачи у сатанском правцу.

Углавном, сва помпа, прашина и граја која се у вези са ВИ диже, јесте само још један симптом, у коме ће понеки хришћанин видети још један знак последњих времена. Најежени човек брине погрешне бриге, узгред умишљајући да постоји нешто попут „прогреса“ или „еволуције“ човечанства. Он уређеност друштва и подизање тзв. животног стандарда (јер је савремено западно друштво у просеку уређеније  и организованије него у минулим вековима) брка са неким квалитативним помаком у еволуцији. Реч је о томе је се западно друштво схватило да је боље организовати се, упристојити се, отети из колонија нека добра и разделити их својим грађанима, да се тиме замајавају уместо да руше систем. И, нараво, треба одржавати такво стање што је могуће дуже, ослањајући се на радну снагу из земаља, чији се народи, упркос свој тој антирасистичкој реторици на коју је западњак принуђен, заправо сматрају инфериорним. 

А опет, довољно је човек види како изгледа black friday у америчким тржним центрима, па да се можда мало и охлади по питању те еволуције. Уосталом, када се човека сустигне вучија глад или се нађе у борби за голи опстанак, лако се открива да ли његова цивилизованост поседује онтолошки темељ. Верујем да би малобројни били они људи који би упркос свему, како Христос и налаже, пре пристали да буду заклане апостолске овце, него вукови који кољу. Али верујем да их итекако има - људи који су допустили (у времену) да буду прожети једним духом (а знамо Којим), Који их је преобразио за Вечност, о којој не знам ништа, али се из неког разлога мој разум не опире њеном постојању. 

Савремени човек, као изданак потрошачки усмерене егзистенције која корача линијом мањег отпора, уствари слабо шта ту разуме (он то и не жели), али ипак, како примећујем кликтањем и ократањем точкића на мишу, тај човек сматра да је ВИ summa summarum сваког напретка и свега што се под напретком може сматрати. И даље је он, међитим, онај исти Адам, пали човек, одраних колена, изуједаних пета. Изгнаник, који миленијумима покушава да се оријентише, а грозничави покушај да изађе из конфузије и реши се немира и вишка енергије назива историјом. Не успева нигде и ни у чему да се скраси, а чедо је Божије, не може да прихвати кусо стање ствари, па тражи нешто постојано, за шта би могао да се ухвати.

На претходне векове, деценије и године погледа се каткад са подсмешљиво извијеном усном, као на нешто што се превазишло и надрасло, или се – налик некој једнократној дечијој болести – прележало. Запад је еволуирао, сада може да се посвети лаким јога вежбама (стречингу) и органској храни, полиаморичним везама лишених примитивне и комплесашке посесивности, здравом животу и вожњи бицикла на пажљиво исцртаним бициклистичким стазама, успешно интегрисаним у градски саобраћај. Шта човек више може да пожели? И уживао би човек у том цивилизацијском тријумфу, али цивилизацији то не дозвољавају - држаћемо се само скорије историје - дивљаци са Балкана, измишљени бојни отрови Садама Хусеина, Бин Ладен и несхватљиво комплексна мрежа исламског тероризма, а ево однедавно и Руси...

Никаква се еволуција, међутим, није десила, никакав тријумф претенциозног човечанства, тог безличног концепта. Човечанство се у овој стварности, разводњеној са тенденцијом даљег разводњавања удаљавањем како од Логоса тако од логосности ствари (архетипова), састоји од појединаца, који напослетку ипак морају да легну у свој гроб, јер у овом свету и црви морају нечим да се хране. 

Сви „стари“ септички садржаји – који се сада можда не налазе у ужем видокругу, јер их "цивилизација" негира – и даље су присутни, а канализациона цев може да пукне у сваком тренутку и да своје садржаје избљује на те фине, угланцане фасаде негованих западних градова. А, наравно, и на излоге продавница испуњене симболима , лукаво спакованим у брендиране робне артикле, опране и стерилисане, након што их је - на Западу се нерадо о томе прича - својим прљавим рукама испипао талог Бангладеша, Вијетнама или Пакистана. Јунг је на ово често упозоравао. Подсећао нас је на то да су и Немци важили за рационалну, мисаону, филозофску нацију, да су кроз векове поседовали високу културу, па им се упркос томе "догодио" Хитлер, који је похитао да осваја Lebensraum за вишу господарску расу (Herrenrasse), којој ће да служе словенски подљуди (Untermenschen), наравно, након што Јевреји, који према Хитлеровим критеријумима чак и нису људи, буду збрисани са лица земље у логорима, у којима је по питању "коначног решења јеврејског питања" владала болесна педантерија. Занимљиво да се "најгерманскији" Германи - Данци, Швеђани, Норвежани и Исланђани - нису нарочито одушевљавали идејама Хитлера, који се у младости надањивао идејама Хјустона Чемберлена, енглеског расисте, једног посве патетичног лика, који је узгред био и зет композитора Рихарда Вагнера. То може да нам каже чак и ChatGPT. Питајмо га најпре на енглеском: 

ИВАН: Whose son-in-law was Huston Stewart Chamberlain?
CHATGPT: Houston Stewart Chamberlain was the son-in-law of Richard Wagner, the renowned German composer. Chamberlain married Eva von Bülow, the daughter of Cosima Wagner and Hans von Bülow. This made him Wagner's son-in-law and connected him to the Wagner family.

Робот, како видим, мало лупета. Надајмо се да се неки content writer, који је из овог или оног разлога добио задужење које га је довело до ових садржаја, ипак није ослонио на нашег бота, колико год га Исток Павловић хвалио. Ева фон Билоу (удата Чемберлен) није ћерка Ханса фон Билоуа. Козима (Вагнер) је са Рихардом добила две ћерке док је још званично била у браку са Хансом фон Билоуом, па је то презиме прикачено на Рихардову Еву. Био је то неки чудан љубавни троугао, елитни и антисемитски, до ког наши прости, подљудски умови не могу да допру. 

Српски покушај је, међутим, још гори, што је и разумљивије, јер српским језиком   говори мањи број људи, те је то уједно и труснији терен, када је реч о развоју ботова и машинског учења:

ИВАН: Ко је био таст Хјустона Стјуарта Чемберлена?
CHATGPT: Хјустон Стјуарт Чемберлен био је амерички инжењер и стрелац који је постао познат као таст Чарлса Линдберга. Његова ћерка, Ан Чемберлен, удајом за Линдберга, постала је супруга чувеног пилота Чарлса Линдберга.

Небулозан одговор. Чемберлен је био Енглез, који се дивио Немцима и шенио пред тастом Вагнером. Морао сам мало да проњушкам по интернету, не бих ли установио откуд се у нашој причи појавио легендарни амерички пилот Линдберг, који је први прелетео Атлантски океан. Његова жена се јесте звала Ан(а) - тачније Ана Спенсер Мороу. Отац (а самим тим и Линдбергов таст) био је извесни Двајт Мору, амерички бизнисмен. Нећемо, међутим, кривити нашег другара робота. Он је само радио оно што му је човек наложио.

Чак ни реч „интелигенција“ не представља баш најсрећнији избор када говоримо о том artificial intelligence, јер ту не постоји никакав мислећи субјекат, нити постоји процес мишљења као такав. Нити има осећања и интуиције. Много више треба да нас забрине што тако велики број људи заузима тај сујеверни став, да је уопште могуће неко озбиљније поређење човека са машином, која муњевитом брзином рачуна, која симулира мишљење, али је у онтолошком смислу – ништа. Адамова алатка. Колико год технологија напредовала, она машину, односно програм, неће успети да уздигне изнад алата. Чак и уколико би се остварио тај трећеразредни научнофантастични сценарио, по коме се вештачкој интелигенцији допустило управљање важним аспектима живота, па се десио неки неочекивани софтверски кврц, након кога је човечанство десетковано, или је доживело истребљење, то би био догађај се исте разине на којој се страственом падобранцу не отвара падобран, па се, у складу са законом гравитације, и ограничењима људске физиологије, његов живот окончава ударцем тела о земљу – осим ако се живот није окончао још раније, инфарктом, пре ударца тела о земљу. Нема ничег сабласног у томе. 

Написао: Иван Јасиковић

Меандарско кретање кроз тиранију разума и дух романтизма

Атом је разбијен, његове орбите су мапиране и попуњене електронима, Џејмс Вотсон и Френсис Крик су открили ДНК, а човек понире у микрокосмичке и макрокосмичке величине творевине, док "прогресивни" Фејсбук корисници обзањују своју припадност "прогресивној елити" утискивањем фразе trust science not morons на своју профилну слику. Јер, у нешто се мора веровати, неки референтни систем мора да постоји. Наивној, чак и за филозофску спекулацију ненадареној свести "прогресивне елите", просвећеној и неолибералној, причињава се да Бога - заједно са европским прогањањем вештица, шпанском инквизицијом, геоцентричним системом и кугом - можемо избацити на нека од споредних врата историје и заменити неком представом о "савременом човеку", припаднику оног "напредног" дела човечанства које је "прерасло" религију као што дете прележи заушке и мале богиње. Они који се, међутим, оваквим редукционизмом не могу задовољити, који не прихватају да човек буде блатњави клип и замашћени зупчаник и трошна пумпа за крв (или мајмун проклет неком случајном самосвешћу као баксузном нуспојавом еволуције која почива на случајним мутацијама) - они, дакле, у којима можда још увек струји дух жељан узлазних кретања на духовној вертикали, не налазе уточиште у западним видовима хришћанства, него се окрећу превасходно new age синкретизму, у коме налазимо духовно и психолошке истине и мудрости смешане - најчешће у комерцијалне сврхе - са маштаријама и наивним позивањем на науку (наравно, само тамо где то аутору одговара). Ове питке псеудорелигије, које са једне стране обећавају психолошка исцељења, а са друге решавање финансијских проблема (јер и "новац је енергија" коју "привлачимо или одбијамо" својим начином размишљања), увелико се одомаћују и код нас. 

Од епохе просветитељства и њеног прецењивања разума који сумња (који, сагласно Декартовој тиранији res cogitans-а, једино у ту сумњу не може да сумња), и који стога може да склопи савез искључиво са емпиријском стварношћу и са њом сливених пет чула, ионако раслабљено и раздробљено западно хришћанство почело се још више повлачити у позадину. Просветитељском рационалистичком рашчаравању (Entzauberung) света успротивио се романтизам позног 18. века, који је покушао уточиште да нађе у свету народних предања, митова и маште, која за романтичара-ствараоца представља сферу неограничене слободе. У њу он може да излије све заносе. Ту мистерија постојања није разводњена, тривијализована или чак и укинута. Њихови заноси су познали и многе нездраве крајности. Није мали број романтичара који су скупо платили продоре у запећке несвесне психе, у скривене светове, губећи способност разликовања демонског од божанског, или пак од чисто људског, заносећи се икаровским узлетима након којих је морало доћи до неизбежног пада (најчешће лудило или рана смрт), јер се младић оглушио о позив мудрости и искуства (митолошког Дедала). Mожемо рећи да у стилској формацији романтизма ствара савремени жанр страве и ужаса - немачки представници тамног романтизма (dunkle Romantik) и енглески готски роман (gothic novel). Веома је упроштено тумачење неких психолога према ком се привлачност овог жанра објашњава искључиво давањем одушка скривеној садистичкој црти у човеку. Међутим, колико год да непознато и тајновито човека плаши и одбија, толико га и привлачи. Нагони га да макар крајичком ока у том правцу баца погледе. Ово примећујемо и код дечије наклоњености бајкама, које би у одсуству "јунговске" Сенке биле незанимљиве и бесадржајне. Деца се плаше,  стрепе - очи су им широм отворене од страха, али ипак, вођена увидом да су на безбедној удаљености (јесу ли, заиста?) од оног што дубинска психологија назива несвесном психом (а што је ипак само реч, радни назив за нешто што не схватамо, јер није схватљиво и не сагледавамо јер није сагледљиво). Она обавезно желе да чују крај приче, јер прича не сме остати недоречена. Желе да чуји да је зло савладано, да је Сенка неутралисана, да је светлост (детету познати свет, сигурно родитељско гнездо) однела победу, јер је светлост јача од таме. Испричана бајка пружи то привремено, илузорно задовољење, али ће живот изнова понављати нове варијације приче. Можда се човек налази пред двоструким избором: да крене на неизвесни и вијугави пут самооткривања, који ће неминовно водити кроз пределе на које пада непрозирна тмина Сенке, или ће наћи начина да себи и свом животном путу "подвали", да се нечим омами и анестезира, да под собом, потпомогнут силом земљине теже, створи безбедно улегнуће, које ће он обложити тако да буде удобно (или макар што мање неудобно), да би у њему таворио до краја живота.

Johann Heinrich Füssli, Nachtmahr (1781)

Можда је поменута привлачност непознатог уједно и сила која многе авантуристе вуче ка опасним пустоловинама којима се можемо ишчуђавати, можда и дивити, или их, слушајући о њиховим подухватима заваљени у фотељу са висококалоричним напитком у шаци (и џиновским паковањем сладоледа у замрзивачу), сматрати сулудим изазивачима судбине. Можда пак пустолов на погрешан начин одговара унутрашњем позиву, па у спољашњем тражи оно што се може открити и дубљим понирањем у ситуације са каквима нас живот свакодневно суочава. Или такви појединци, којима није доступан такав пут ка увидима, посредством спољашњег стижу и до неких духовних искустава, или макар измичу осећањима неподношљиве скучености на једини начин на који то умеју. Тако Немац са италијанских Доломита Рајнхолд Меснер (Reinhold Messner), највећи алпиниста свих времена, човек који је, између осталог, 1978. године први освојио Еверест без кисеоника, а који је тврдио да многи екстремни споритисти и пустолови заправо беже од својих проблема, наговестио да се током похода нађе у стањима у којима он не припада себи, и додаје: "Ја тада нисам ништа више осим узаних плућа која хватају ваздух и лебде над измаглицама и врховима. Постоје периоди у планини, који могу трајати данима, а у којима постојиш између живота и смрти". Дакле, Меснерово "мало ја" се повлачи пред нечим већим, стварнијим. Он је нашао начин на који ће да пробије мембране, корице и покорице калцификованог малог ја. И изнова да их пробија, иако је 1970. године (8 година пре чувеног похода на Еверест без кисеоника), изгубио 24-годишњег брата Гинтера, у заједничком походу на хималајски врх Нанга Парбат... А ко је, када већ помињемо ту планину, први освојио Нанга Парбат? Учинио је то аустријски алпиниста Херман Бул (Hermann Buhl) 1953. године, али је погинуо 4 године касније, у 32. години живота, при покушају освајања дотле неосвојиве Чоголисе (планински венац Каракорум). Његово тело и дан-данас лежи залеђено на овој планини, прекривено тонама снега које су се на њега обрушиле. Освајање земаљских врхова може бити неки аналогон освајању небеских висина, подвига духовног живота у коме его (мало ја, спољашњи човек светоотачког учења) бива не убијен, већ трансцендиран и "проширен" до бесконачности. Наравно, то одважног алпинисту не мора да чини Божијим човеком, али бих га ја ипак уврстио међу боготражитеље, па макар он никада и не пристао на такву формулацију. 

Рајнхолд Меснер (рођ. 1944)

Вратио бих се ипак још једном на романтичаре, од којих ми, призајем, није лако да се отресем, будући да сам неколико година својих постдипломских студија посветио немачком роматизму.  Дух романтизма од свог настанка (управо код Немаца), у позном 18. веку, није престао да тиња или да се разгорева; он и даље постоји као неки архетип, који је доживевши формалне модификације у времену, одражава исту суштину: романтичара привлачи оно тајновито и мистично, невидљиво, тишти га притиснутост временом и простором, неумољивим стегама духа и тела. Не подноси грађанина који живи омамљен у лагодном полусну, као што презире култ разума и рационалистички ентузијазам просветитељства. Стреми природи и у њој налази скривене силе и значења: за њега је природа књига тајни коју треба дешифровати. Често се враћа уназад све до паганских корена свог народа, а прохујала времена идеализује. Лако се занесе својим даровима, тако да гордост за њега постаје велико искушење. Лако и презре "обичног" човека и прецени уметност као средство превазилажења "обичног" живота и ставља је на место апсолута. Поезија постаје његов бог, док он, као стваралац уметничких дела, постаје човекобог. Пад је тада већ сасвим близу. Јер када он себе угледа као носиоца тих апсолутних вредности поетског, "надземљског" сагледавања света и човека - тада, када романтичар понови Луциферов грех, почиње његов суноврат у сумрачна стања свести - често у лудило и превремену смрт. Ту се, ако нам није довољан ауторитет свих великих религија и хришћанског Откровења, можемо сетити и Јунговог учесталог истицања опасности од надувавања ега, од инфлације, коју је он упознао из личног искуства током свог чувеног окршаја са несвесним (Auseindersetzung mit dem Unbewussten), који је за Јунга представљао важан и ништа мање опасан извор сазнања... О том преузношењу (hubris) такође говори и мудрост мита о Икару и Дедалу. Икар се, полетевши у висине помоћу крила, које је направио његов отац Дедал како би побегао са сином из лавиринта, у свом заносу превише приближио Сунцу, које симболички представња уједно и извор (духовне) светлости, односно симбол божанског. Зато се восак са његових крила истопио (а управо на то га је упозоравао мудри Дедал), и Икар се, оглушујући се о упозорења искуснијег оца, стропоштао у море (симбол несвесне психе, по Јунгу). Приближавање Извору Светлости, али и истраживање сеновитих предела душе (просторија у које је неопходно ступити и поотварати замадаљене прозоре и врата, како би светлост могла да уђе) није нужно благословено. Некад је то насилан продор гордог и духовно неспремног радозналог човека, често вођеног обезглављеним и онотолошки неукорењеним младалачким полетом. То "хелијумско" надувавање га издиже изнад земље, чини да се идентификује са силама изван свога ја, тако да се тзв. "обичан човек" види са висине, као да је у питању ништавни мрав. Нешто слично се може приметити и код адолесцента који има своје "идоле" (млад човек ће пре ипак имати идола него узора), људе од значаја, великане у некој сфери људског деловања. Величајући их и славећи их, он као да преузима део њиховог квалитета, те "ауре" коју адолесцент (или одрасли у индивидуационом застоју) осећа да постоји око тих личности којима се диви. То је уједно и разлог због којег многи показују своје фотографије са познатим/славним особама - јер, као да и они тиме добију на важности самим тим што су се нашли у близини важне и познате особе. Идентификација је још једна од безбројних замки духовног живота, препона на коју изнова и изнова налећемо, па од њене висине зависи да ли у њу ударамо челом или стомаком... Зен-будисти су били тога добро свесни када су скројили крилатицу: "Ако негде видиш буду - убиј буду". Уништи сваку идентификацију. Чак и са оним најузвишенијим. Врати се празнини, постани ништа. Јер једно је човек који свесно мисли, а нешто сасвим друго је човек којим млатарају мисли. То ме је управо подсетило на нешто што сам недавно прочитао код светогорског Старца Емилијана, у књизи Слово о трезвеноумљу: "Али, у ствари, постоји једна борба. Све остало, оно из свекодневног живота, искушења, потешкоће, грехови, тобож борбе, то су дечје игре, борбе мачевима, које ми стварамо. Истински рат је чување ума и његово затварање у срцу". Наша умовања, дакле, превасходно указују на нашу неспособност или неспремност да водимо једини рат који, заправо, може и треба да се води. Надајмо се да су наше дугачке приче и отегнута прежвакавања истих или сличних садржаја само један нуспроизвод збацивања старог човека. Често нас само тешка и дуготрајна патња наведе да заиста постанемо то ништа, у које Бог може да излије своје - своје, а не моје или твоје - енергије. 

Романтичари су се на свој начин, махом незрело и занесењачки, борили против усахнућа метафизичких питања и покушаја давања одговара у вези са човеком и његовим животом на земљи. Разум не налази одговор. Језик поезије није језик разума - он је и мистерија и кључ мистерија. Тај доживљај мистерије - недокучивости не само света око нас већ и нас самих, који смо мање или више и сами себи непознати, а каткад и страни - може и да храни веру у свемоћног и премудрог Творца и духовно устројство стварности. Он, међутим, по себи није довољан. Занос не може да замени истину. Мада, ми се свакако можемо запитиати колико је данас уопште присутна та згранутост пред постојањем, а у којој мери се наше постојање узима здраво за готово, претварајући се тек у тетурање, ландарање, седење на дну бунара? Култура је престала да поставља кључна питања и да третира парадоксе човековог постојања. 

Herbert James Draper, The Lament For Icarus (1890)

Романтичари, побуњеници против просветитељског рационализма, и свега оног што остаје у том "рашчараном" свету, нису успели да у својим матичним вероисповестима - у компромитованом католицизму и разводњеном протестантизму - пронађу оно што су тражили. Заљубљени у сопствене умове, ношени необузаданом енергијом, они су у некој врсти духовног сродства са свим потоњим младим људима који откривају свет својих личних идола-богова, у коме и сами желе да заслуже неко место и да ризикују остварење Икарове судбине. Не бих желео да сада улазим у причу о томе да вероисповести  (католицизам и мноштво фракција које је изнедрио протестантизам), у којима романтичари нису могли пронаћи свој дом, представљају јерес у односну на православну теологију. У крајњој линији, ми такорећи непрестано живимо неку јерес, и ако се коректно изражавамо и звонким гласом изговарамо Символ вере. Додири који се остварују између Бога човека постоје и изван догматски углачаног језика, јер је веза између Бога и људске душе нераскидива. 

Дарвинова теорија и социјал-дарвинистичке идеје, као и малатузијанство забринито за чистоту генетског наслађа, изнедрени су из хладног ума који је изгубио сваку везу са срцем. Социјал-дарвинизам Дарвинове идеје преноси у поље друштва, у коме, као у природи, опстају само најјачи и најприлагођенији (тј. "најопремљенији", the fittest). Овакав бездушан, неподношљиво горд поглед на живот и на човека утицао је и на немачке нацисте, који у логорима нису убијали само несретне Јевреје и народе које су сматрали расно инфериорним, него и Немце који су патили од разних неизлечивих, наследних или психичких обољења. Тај демонски педантно организовани "пројекат" започет је убрзо после Хитлеровог доласка на власт 1933. године. Тако је 1936. године снимљен и краћи документарни пропагандни филм Erbkrank (прилажем Youtube линк), који је пуштан у немачким биоскопима пре главне пројекције вечери. Била је то уобичајена пракса национал-социјалистичке пропаганде: прво се пушта неки краћи пропагандни филм који испира мозак, а тек онда долази време за забаву (још једно, али мање упадљиво испирање мозга). Пропагандни филм се мора обавезно одгледати, јер када се врата биоскопа затворе, накнадни улазак није допуштен. Није ово било тако давно, зар не? У међувремену је пропаганда постала суптилнија: она сада чини да појединац у конфузији туђу жељу препозна као своју. 

Хитлер и Гебелс посматрајз снимање у УФА студијима у Потсдаму (1935)

Еванђеоски идеал представља препреку за сваког ко би да наметне заједници неку своју личну "визију" или индивидуални интерес маскиран у идеологију. Тако је и за Хитлера хришћанска вера представљала религију за слабиће, поврх тога што своје корене има у презреном јеврејском народу. Немачка раса је "господарска раса" (Herrenrasse), која ће подјармити словенске народе, који су у расном смислу "подљуди" (Untermenschen), чија је једина сврха да буду слуге господарске расе. Карикатурални човечуљак са брчићима, који, попут својих најближих сарадника и повереника (Гебелс, Геринг, Химлер), није био опремљен физиономијом стаситог плавокосог и плавооког Германа, желео је да сузбије Хришћанство и да Немце врати својој паганској прошлости. Речима Ериха Фрома, доброг зналца бољки западног друштва: "Човек ослобођен окова средњовековног живота у општини, заједници, стрепео је од нове слободе која га је претворила у изолован атом. Нашао је уточиште у новом идолопоклонству крви и тлу, у чије најочигледније облике спадају национализам и расизам". 

Јунговским језиком би се могло изразити да се свака идеологија, заправо, "храни" енергијом религијског архетипа. Такође, није можда погрешно рећи да је сваки идеализам који одступа од духа тежње ка целовитости душе - тј. њеном уцеловљењу - и срастања са Богом, заправо, неки вид мање или више первертираног порива ка повратку у стање изгубљеног јединства. Циљ духовног живота јесте савладавање ега, спољашњег човека, детерминисаног - између осталог - и својом проблематичном психологијом. У идеологијама се пак своје мало ја, предаје идеји (идеологији), као "сили" која је јача од људске индивидуалности, од човековог ега. Ово видимо на сваком кораку, тамо где изоловано мало ја покушава да се припије уз већу целину и да се "ојача" њеном снагом, можда и уз повремено псеудомистичко губљење "малог ја", почев од групе навијача, па до политичке партије - али и до прихватања религије на наопак, идеологизовани начин, где "вера" постаје пуко опредељење, још једна од лоше скројених кошуља ега, те стога таква "вера" и завређује да се нађе омеђена наводницима.

Шта је шта?

Док су наши преци били засипани мецима и гелерима, док су сечени турском сабљом и гажени турском чизмом, док су се на начине, које не можемо ни да замислимо, борили за голи опстанак у свету и веку, чије је стихије било неупоредиво теже кротити и/или се њима прилагођавати него што је то случај данас, ми кукамо и ждеремо се због недовољно комфорног туристичког аранжмана или због тога што је достављач пице закаснио петнаестак минута, па наш "кватро формађи" није онолико врућ колико сматрамо да би требало да буде. У поређењу са минулим временима добили смо много већу слободу кретања и делања. Међутим, изгледа да се уз све оно што човек добије на поклон, отвара и одговарајућа Пандорина кутија и разни њени претинци, из којих излећу напасти и искушења која се врло брзу устремљују како на појединца, тако на заједницу и на свет у целини. У таквој накарадној динамици огледа се читава историја као напад одметнутих енергија и духова на благодат која ипак још увек дејствује у палом свету кроз Божије слуге, тј. кроз оне који врше Божију Вољу, који су са њом у сагласју. То су Апостоли Божији, каквих је било у свим вековима. И зато је сваки Апостол Божији овца међу вуковима. Не постоји сукоб између Добра и зла. Добро не може да се нађе у ставу напада, већ искључиво у ставу делања или ставу одговора. Њему не треба никакав "додатак" да би се у неком смислу употпунило. Ако за нечим чезне, оно може да чезне једино за оним Царством гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лупежи не поткопавају и не краду, како пише јеванђелист Матеј. 

Постоји онтолошки неутемељено зло које својом силом тежи да деструира онтолошки укорењен склад. Постоји суштински чисто Божије створење, кога глође непријатељ рода људског у намери да га одвуче у духовни понор. Нећу претерати ако кажем да историја представља једну развучену причу о том глодању човекове плоти као главном изворишту патње у нашем земаљском странствовању. Иако историја делује као стециште свакојаких разноврсности, она је суштински једнолична – пад који се изнова понаља. Историчност такође прети да нам постане сувише занимљива и да се њоме радо хранимо. Претварамо је у легитмну забаву, којом је угодније бавити се, него посредством подвига и литургијских пулсација окретати лице ка Христу. Критиковати одсуство хришћанских вредности је лакше него их својим животом афирмисати. Када не можемо да се бавимо афирмацијом еванђеоске поруке (најчешћи узроци су духовна обневиделост или неспремност на жртве које духовни живот захтева), ми се спустимо на разину историјског и националног, али притом остајемо одсечени од духовне вертикале. Реченим никако не потенцирам тзв. пасивно препуштање "судбини" у којох зло меље, дроби и круни све пред собом. Говорим о неопходности да најпре грабимо за Христом, па ћемо се, зграбивши Га, правило се поставити и у односу на историјско-националне одреднице и вредности. У супротном, уместо да срастемо са Личночћу, са нашим задатком, да се прилепимо уз Христа, ризикујемо да срастемо са улогом коју смо прихватили, у једном сасвим овеземаљском драмском аранжману, по нимало божанском сценарију. Или, још горе, можемо да уобразимо да је наше деловање ни мање ни више него Божија Воља. Да смо позвани одозго да подижемо свој глас против неправде и да се напајамо одобравањем нашег табора.

Историчност овоземаљске егзистенције, могућност да се нешто прича и исприча, претварамо, дакле, у "легитимну" разоноду ума који није овладао смирењем. Он хоће да препричава причу о нанетим неправдама. Хоће и да је изнова понавља.  Треба му медујим за каналисање личних незадовољстава. Та галама и гнев није праведни гнев Мојсија, који разбија плоче за заповестима, након што је сишао са Синаја и видео да његови сународници обожавају златно теле. Негодујемо што је неко ударио на нешто наше, што по њему и даље удара, и још увек не показује намеру да са тим ударањем престане. У реду, негодујмо, али пре свега треда да види ко или шта у нама негодује? Изнова нам промиче да нас је повест-приповест понела, да је почела у себе да усисава ум жељан садржаја и наративних токова. Са једне стране је ту наша земаљска обазеза да познајемо своју причу (повест) и причу свог народа, док се наспрам тога поставља откривена истина о стицању заједнице са Христом – што је позив који превазилази сваку другу обавезу - позив коме дословно све остало мора да се потчини. Овај закључак није плод неког мог "филозофирања" или "теоретисања", јер та порука прожима читаво Јеванђеље. Није нам Христос поручио да живимо по свом ћефу, па, ако нам једног дана случајно "наврне", да кренемо ка Њему. Без овог кретања воље ка Христу наше "родољубље" је, колико код да нас други тапшу по рамену што га тако громко показујемо, чисто фарисејство. 

Галамити се може на своју руку, док громког гласа може бити облагодаћени човек, који ће по Божијем призиву бити и бранитељ домаћег огњишта. Довољно пажљивиом посматрачу неће бити тешко да разликује галамџију од човека громког гласа, који својим начином живота и присуства привлачи благодат. Галамџија лако мобилише све оне појединце који су пре свега незадвољни сопственим животом и неоствареношћу и који би се већ и негде другде истресли, али је увек "похвалније" чинити то тамо где се може позивати на родољубље и повређена национална осећања. На тај начин је "родољуб" српском народу ко зна колико пута нанео зло, или је макар учинио такозвану "медвеђу услугу", о коју су непријатељи нашег рода умели вешто да се овајде. Јуче је "родољуб" витлао заставом омиљеног спортског клуба и разбијао главе навијачима из суседног табора, свом земљаку, а данас маше српском заставом, оран за нове ломове костију лобање, позивајући се на вековима старо "српско православље" и на Светог Саву, не слутећи да је Православље  заправо универзално, и неспојиво са начином на који он проводи своје време - од тренутка када ујутро отвори очи (наравно, уколико јутро не преспава), па све док не заспи. Ово "родољубље" је, заправо, једна врло лична ствар. Брани се моје, а не наше. Прво лице множине ми је на опасан начин блиско првом лицу једнине - ја. То је и даље прво лице. Али, ето, будући да је у друштвено-историјском контексту то моје уједно и наше, долазимо до те површне сличности са родољубљем, која непажљивог посматрача заведе, тако да његова рука полети ка рамену "родољуба", те крене да га тапше и охрабрује. 

И, како се то већ на латинском каже: et vice versa. Тако се и међу домаћим критичарима Србије и скоро свега што је српско налазе и многи неостварени незадовољници, који су успели себе да убеде да би у некој другој држави, западној наравно, били не само остварени, него и признати. Многи од њих заиста и поседују неки уметнички таленат, с тим да он није негован и однегован, јер су њихове инфантилне фантазије надјачавале вољну инвестицију времена у развијање тог талента. А када свој поглед упере ка пејсажима културног сметлишта Запада, они јасно виде - и притом заиста доносе сасвим валидну процену - да би могли без нарочитих мука да се у тај пејсаж и уграде. Али, ето, зла судбина их је сместила у назадну Србију, у загушљиви простор крцат пећинским људима који не препознају њихову вредност и стваралачку потенцију у сфери "експерименталних" уметности, где неовладавање техничком страном књижевно-уметничког стваралаштва не представља никакав проблем и где се реципијенти лако мире са деструкцијом форме ради деструкције форме. Пошто је суочавање са сопственим уделом у таквој судбини маргиналца одвећ болно, много једноставније је држати истину испод прага свести и допустити да осећај фрустрације дестилира у мржњу која лако налази пригодне мете. Не говорим, наравно, о критичком односу према аномалијама у окружењу, већ о психолошкој пројекцији као таквој, односно о психи "наштелованој" тако да у свему препознаје аномалију, како би дошла до унапред задатог закључка у једном мисаоном процесу који је унапред одређен својим исходом. Јер, тамо где не постоји истина, јер је она само један "релативни" критеријум, ту не може постојати ни било каква "норма". А тамо где нема баш никакве норме или граничника - ту нема ни уметности. "Али шта је то уметност?" Ето га поново то питање. Оно није могло да изостане. Неко га је поставио по ко зна који пут и обесмислио сваки даљи разговор. Угурао је у просторију Дишанов писоар и погледао нас самозадовољним шах-мат погледом.

Оваква питања - попут "Шта је то уметност?", или пилатовско "Шта је истина?" (Јн. 19,38) - и њихово сукцесивно понављање типична су за повест Запада. Таква питања су производ духа који је одсекао грану на којој седи, односно, који је самоме себи ишчупао свој онтолошки корен, а са њим и доступност знања које се подразумева. Сада ту грану покушава да накалеми на неко пластично стабло у коме нема ни капљице животног, односно животворног сока. Та скоро усахла грана преживљава само захваљујући "преосталој енергији", на соку кога је све мање. Зато и све већа љубопитљивост у вези са оним чије су се постојање и постојаност подразумевали. Питање се поставља, а затим се одводи у неки лингвистички ћор-сокак, у коме онтолошки обескорењена господа, након закључка да не постоји рационално или објективно решење "проблема", па постојећем статусу истине/истинитости навлаче рухо релативности, не би ли затим спроводили своју агенду, која се представља као једино могуће или једино смислено решење. Овај (псеудо)рационалистички маскенбал је од 18. века, тј. од епохе просветитељства нарочито узео маха, и у својој сржи јесте идеолошки. Та идеологија, која се намеће већ дуго јер њене циљеве није могуће остварити преко ноћи, негира хришћанске вредности, за које се, лично, радије "опредељујем" него за ма шта друго. Шта би, уосталом, "то друго" па могло да буде?  Пошто било какве истине и вредности нису доказиве на нивоу критеријума рационалности и логике, западни хиперрационални просветитељ закључује да су истине и вредносни референтни системи релативни. Каже се да их диктира култура, друштво, традиција, итд. А ту је и та подмукла реч "предрасуде" (које свакако постоје, али овде не причам о тим предрасудама, којих је свакако добро лишити се путу наше индивидуалне апроскимације истини). Као што је пак "задрто Хришћанство" диктирало вредности "мрачног средњег века", па је тај у мрклом мраку заробљени човек постао, наводно, ослобођен у епохи ренесансе, где су се богате италијанске породице и ктитори фасцинирали езотеричним учењима (херметизмом), која су била много привлачнија и мање захтевна од савладавања и практиковања ars moriendi. Нешто се међутим мора ставити на место истине и вредности. И тако се испостави да ипак постоје "истине и вредности" - само што оне више нису хришћанске - већ пре идеолошке или корпоративне. Маркетинг и идеологија се сливају у једну целину и није их увек лако разликовати. Треба да буде јасно, такође, да путање по којима се креће савремено западно друштво није нешто до чега чега се дошло "спонтано" или "природно", а још мање се до тога стигло "научним путем". Оне су наметнуте на суптилан начин. Или, можда и не толико суптилно колико континуирано. 

И тако у свему. "Шта је то националност?" Савремено западно дизајнирање неке глобалне културе насилно почупаних коренова, иде ка томе да нас отргне од те приче о националној прошлости, како би нам испричало неке сасвим нове приче, прекројене, које махом почивају на фалсификатима. Осећамо да се у причу уплела нека лаж, када гледамо, на пример, европско првенство у кошарци, и у скоро свакој репрезентацији наилазимо на Африканце. Уколико се националност стиче додељивањем држављанства и пасоша, какав је онда смисао оваквих манифестација? Ове наше констатације немају никакве везе са расизмом: поднеднако апсурдно било би срести плавокосог Финца у атлетској репрезентацији Кеније или фудбалској репрезентацији Нигерије. Расе постоје, постоје расне специфичности, које су мање очигледне међу житељима истог континента. Западним државама је ово добро познато, јер имају поголемо искуство у истребљивању, тлачењу и израбљивању тих народа, које су узели у одбрану тек када им је у сопственој кући догорело до ноктију. Ако видим црнца у жутој мајици, а поред њега белца у плавој мајици, западњачка "политичка коректност" налаже да црнац не буде црнац, него "човек у црвеној мајици". Обзиром на сво зло које су афрички народи претрпели од стране западних империјализама (а латиноамерчки народи и од амбиција челника католичке цркве), ове разлике нису пожељне да се истичу и да се сматрају значајним одредницама. И када се тежиште пребаци на Балкан, ту се Срби прикажу као главни носиоци свих тих зала, из чега следи закључак да их треба засути бомбама, а председника Слободана Милошевића, који је јавности представљан као балкански Хитлер, послати у Хаг, у институцију која служи да се пропагандни стереотип о Србима као дежурним troublemaker-има, које би под хитно требало спречити да сеју зло, утабава у лажну повест, која ће се напослетку преписати и у нашу школску литературу, не би ли млађи нараштаји неолиберални терор сматрали избављењем од једне тако приземне и примитивне прошлости. Реакције одређених сегмената друштва, али и масе у целини, се пажљиво опипавају, проверава се реактивност како на мање тако и на веће дозе идеолошког агенса. Након неколико година или, чешће, након неколико деценија, ми уочимо како је у одређеним аспектима друштвеног и културног живота дошло до "спонтаних" промена.

Када човеку, у овако пажљиво прорачунатим корацима, узмете његов идентитет, неће бити тешко да му наметнете неку замену. Дискретно. Учинићете да изгледа као да је он сам дошао до тог значајног открића о себи. А он ће и даље веровати да је слободан, јер ће ту своју "слободу" мерити према аршину који му је такоће постепено наметан. Један еуфемизам за наметање може да буде "сугестија". Идеолог је прави мајстор употребе еуфемизама. Западно друштво је, између осталог, управо и друштво пажљиво распоређених еуфемизама, који прикривају управо она стидна места голе истине. 

Ваља признати да нам упркос свему једно око шета у правцу Европе, јер се ипак осећамо као део тог "финог" света, и да стога живимо као донекле разроки људи.  Ми и јесмо део Европе. Та Европа нас, међутим, неће. Као што неће ни Русе. Не уклапамо се у њихов обезбожени просветитељски пројекат, не пристајемо на то да нас "цивилизују". Још једноставније речено, за оне који мисле да ћемо испуњавањем одређених услова "заслужити" да нас ЕУ привије на своје медом и млеком набујале груди: не, ништа од тога, нисмо "део екипе". И хвала Богу да нисмо део те екипе! Није да смо баш неко оличење зреле побожности, али смо, у недостатку одговарајућег "васпитања", остали везанији за традицију и повест, него Европа којој одговара колективно брисање историјског памћења свог становништва. Западну Европу је донекле ујединио страх од Совјетског Савеза. Тај страх је после пада СССР-а могао лако да се транспонује на Русију. Тако су земље првбитне Европске уније своје историјске сукобе и "злу крв" морали да оставе по страни, протестанти и католици (и немачки и, уопште, европски) су морали да науче некако да се међусобно трпе и подносе упркос свим сукобима и нерашчишћеним рачунима којима историја Европе обилује.

Након другог светског рата Немачка мора да се одрекне свега што има везе са нацијом и националним. Интересовати се за немачку прошлост, за германске митове и народна предања, одмах би стварало подозривост, а црвене лампице на контролној табли би се упалиле. Док је Источна Немачка (DDR) живела своје комунистичко лудило припијена уз Совјетски савез, Западна Немачка (BRD) се покорно погнуте главе бавила санирањем штете, да би у одмаклим 50-им годинама прошлог века започео вишедеценијски процес, који је назван "Немачко привредно чудо", Deutsches Wirtschaftswunder, остварено помоћу великог броја "гастарбајтера" из иностранства. Можда то "чудо" и није баш неко чудо, јер је оно  остварено помоћу новца који је однекуд морао да дође. Заузврат је Немачка, која је израсла не само у економског и индустријског гиганта, него и у политичку силу, остала до дана данашњег верна тим љубазним донаторима, којима свесрдно помаже у остварењу њихове агенде, чији се један од многих пипака односи и  на све веће разједињење и уситњавање оног што се може уситнити и разјединити. 

Европско јединиство, тј. оно што на њега личи, купљено је исфорисираним заборавом, постепеним круњењем хришћанске културе и укидањем универзалних симбола, тј. човекове везе са, како би Јунг то рекао, архетиповима колективно несвесног. Ово је у својим предавањима, интервјуима и познијим делима помињао и Џозеф Кембел (Joseph Campbell), највећи познавалац митологије у 20. веку.  Кембел је сматрао да друштво све постаје лишено симбола (архетипова), што у многоме утиче на то што савремени житељ западних "демократија" остаје психолошки и емотивно незрео.

Суштински се слажем са овом тврдњом, али бих још додао да су симболи и инсинуације на њих пребачени у производе који се нуде потрошачу, чиме се подстиче потрошачки менталитет. Поменута динамика налази свој екстреман израз управо у америчком друштву, одакле нам највише и стижу трагикомичне слике потрошачких махнитања током "Црног петка". Своју функцију у суспендовању моћи расуђивања код гледалаца, као и деловања на његову свест посредсвом јасно поларизованих симбола/архитипова, имају и холивудски филмови, поготово велики филмски спектакли, и то на првом месту све популарнији и заступљенији филмови са разним суперхеројима. У вези са овим можете још нешто прочитати и  у мом тексту насловљеном У паклу ствари. 

Хришћанство не пориче присуство мудрости у митовима, већ у њима види наративе замућене психолошким пројекцијама, а самим неким одвећ људским карактеризацијама. Али, ето, колико год да су митолошке слике плениле људски ум миленијумима уназад, савремено Западно друштво одсеца сваку везу са древном, перенијалном мудрошћу. Постоји архетип Мајке, архетип Оца, а не "родитеља број 1" и "родитеља број 2". Иза Мајке и Оца стоји метафизичка, нуминозна сила, док је бројем означени родитељ пре изругивање здравом разуму. Да, али ето га опет онај назови-филозоф, дијаболос, који поставља питање: "А шта је уопште здравље?" Наравно да Хришћанство вреднујемо више од митолошке свести, али је чак и та митолошка свест племена које дрхти пред паганским "божанствима" метафизички укорењенија од савременог друштва. Тачније, ближа је метафизичком моделу по коме је овај свет поприште сукоба нематеријалних сила. Човечије стремљење ка вечном животу у Царству Божијем се све више замењује у трансхуманистичке снове о продуженом или чак бескрајном животу у овој нашој палој, разређеној стварности.  

Отворена је Пандорина кутија са мноштвом претинаца, из којих ће по свему судећи излетети ствари, које ће нас "примитивне" и "непросвећене" - или, још горе, нас који смо често оптужени да се "плашимо сваке новине" - непријатно изненадити. Рекло би се да су неолиберална силовања језика под маском решавања социјалних проблема и вођења филозофских дебата напослетку окинула и иревирзилан процес, који ће у тзв. трансхуманизму и још дубљем урањању у виртуелне светове рачунарских мрежа, сачињен од кристално јасне графике и бескрајно комплексних алгоритамских петљи, довести до коначне десакрализације људског бића, тј. још силовитија одвлачења његове свести у одсутност са места на коме се заправо налази, где је свест о његовом телу ирелевантна. Осим, евентуално, тамо где ће то бити неопходно: при мастурбацији током урањања у порнографске садржаје. А у њима ће свака трансгресија бити могућа, јер учесници неће бити реална људска бића, реалне животиње и химере (мешавине човека и звери), већ творевине рачунарског програма са врхунском графиком. Ово нам може деловати стравично, али - "Шта је то морал?" Можемо да претпоставимо да ће нам се рећи да се у таквим околностима не чини штета, да нико не бива повређен, нити се неком наноси психолошка траума. Овакви садржаји ће бити доступни као што су данас слободно доступни најразличитији порнографски садржаји, пажљиво сортирани по категоријама. Фројд би, да је жив, могао да напише читаве томове књига, анализирајући те категорије.

Докле год имамо нешто чиме се замајавамо, докле год имамо знатну контролу над својим животом и неки "свој свет" који нам пружа уточиште, може нам се чинити да нас се ово не тиче, да су то само нека промишљања, нека "теорија" која се може или не мора обистинити. Овакав сценарио се, међутим, неће обистинити само у случају неког великох догађаја, који ће западно друштво, навикнуто на комфор, протрести у његовим темељима. Ако пак ствари наставе да се котрљају у маниру протеклих деценија, уз експоненцијални технолошки раст и урањање живота у виртуелни свет, западни човек ће своју слободу сасвим ставити у руке оних који ће му понудити привид сигурности, безбедности и "практичних решења" разних друштвених проблема.

Могли смо управо ове 2022. године да приметимо са каквом лакоћом се у свести Европљана пробудио антируски сентимент. Као што Павловљев пас почне да лучи пљувачку на звук звона, тако је и Европљанин, усисан у свој неки рефлексни лук формиран деценијским класичним условљавањем, почео да лучи страх и Руса прихватио као агресора хитлеровског калибра и опасност за светски мир. И то сваког Руса. И руске спортисте. Паника и озлојеђеност су чак ударили и на руско плаве мачке. А затим је било логично да у поједином земљама и руски туристи да дођу на ред. И руска књижевност, рачунајући и давно упокојене писце попут Достојевког и Тургењева, што нам већ указује да се Запад окреће против оног што руски дух представља, и од кога Запад жели да се изолује. Тај пропагандни карневал, који сада већ подсећа на пропагандна махнитања из два светска рата, приређује управо тај исти Запад, који иначе жели све нас - "непросвећене" и "примитивне" и "закаснеле нације" - да одучава од генерализација, предрасуда, националима, фашизма? 

Copyright 2022, Ivan Jasiković

Image taken from pixabay.com.