Меандарско кретање кроз тиранију разума и дух романтизма

Атом је разбијен, његове орбите су мапиране и попуњене електронима, Џејмс Вотсон и Френсис Крик су открили ДНК, а човек понире у микрокосмичке и макрокосмичке величине творевине, док "прогресивни" Фејсбук корисници обзањују своју припадност "прогресивној елити" утискивањем фразе trust science not morons на своју профилну слику. Јер, у нешто се мора веровати, неки референтни систем мора да постоји. Наивној, чак и за филозофску спекулацију ненадареној свести "прогресивне елите", просвећеној и неолибералној, причињава се да Бога - заједно са европским прогањањем вештица, шпанском инквизицијом, геоцентричним системом и кугом - можемо избацити на нека од споредних врата историје и заменити неком представом о "савременом човеку", припаднику оног "напредног" дела човечанства које је "прерасло" религију као што дете прележи заушке и мале богиње. Они који се, међутим, оваквим редукционизмом не могу задовољити, који не прихватају да човек буде блатњави клип и замашћени зупчаник и трошна пумпа за крв (или мајмун проклет неком случајном самосвешћу као баксузном нуспојавом еволуције која почива на случајним мутацијама) - они, дакле, у којима можда још увек струји дух жељан узлазних кретања на духовној вертикали, не налазе уточиште у западним видовима хришћанства, него се окрећу превасходно new age синкретизму, у коме налазимо духовно и психолошке истине и мудрости смешане - најчешће у комерцијалне сврхе - са маштаријама и наивним позивањем на науку (наравно, само тамо где то аутору одговара). Ове питке псеудорелигије, које са једне стране обећавају психолошка исцељења, а са друге решавање финансијских проблема (јер и "новац је енергија" коју "привлачимо или одбијамо" својим начином размишљања), увелико се одомаћују и код нас. 

Од епохе просветитељства и њеног прецењивања разума који сумња (који, сагласно Декартовој тиранији res cogitans-а, једино у ту сумњу не може да сумња), и који стога може да склопи савез искључиво са емпиријском стварношћу и са њом сливених пет чула, ионако раслабљено и раздробљено западно хришћанство почело се још више повлачити у позадину. Просветитељском рационалистичком рашчаравању (Entzauberung) света успротивио се романтизам позног 18. века, који је покушао уточиште да нађе у свету народних предања, митова и маште, која за романтичара-ствараоца представља сферу неограничене слободе. У њу он може да излије све заносе. Ту мистерија постојања није разводњена, тривијализована или чак и укинута. Њихови заноси су познали и многе нездраве крајности. Није мали број романтичара који су скупо платили продоре у запећке несвесне психе, у скривене светове, губећи способност разликовања демонског од божанског, или пак од чисто људског, заносећи се икаровским узлетима након којих је морало доћи до неизбежног пада (најчешће лудило или рана смрт), јер се младић оглушио о позив мудрости и искуства (митолошког Дедала). Mожемо рећи да у стилској формацији романтизма ствара савремени жанр страве и ужаса - немачки представници тамног романтизма (dunkle Romantik) и енглески готски роман (gothic novel). Веома је упроштено тумачење неких психолога према ком се привлачност овог жанра објашњава искључиво давањем одушка скривеној садистичкој црти у човеку. Међутим, колико год да непознато и тајновито човека плаши и одбија, толико га и привлачи. Нагони га да макар крајичком ока у том правцу баца погледе. Ово примећујемо и код дечије наклоњености бајкама, које би у одсуству "јунговске" Сенке биле незанимљиве и бесадржајне. Деца се плаше,  стрепе - очи су им широм отворене од страха, али ипак, вођена увидом да су на безбедној удаљености (јесу ли, заиста?) од оног што дубинска психологија назива несвесном психом (а што је ипак само реч, радни назив за нешто што не схватамо, јер није схватљиво и не сагледавамо јер није сагледљиво). Она обавезно желе да чују крај приче, јер прича не сме остати недоречена. Желе да чуји да је зло савладано, да је Сенка неутралисана, да је светлост (детету познати свет, сигурно родитељско гнездо) однела победу, јер је светлост јача од таме. Испричана бајка пружи то привремено, илузорно задовољење, али ће живот изнова понављати нове варијације приче. Можда се човек налази пред двоструким избором: да крене на неизвесни и вијугави пут самооткривања, који ће неминовно водити кроз пределе на које пада непрозирна тмина Сенке, или ће наћи начина да себи и свом животном путу "подвали", да се нечим омами и анестезира, да под собом, потпомогнут силом земљине теже, створи безбедно улегнуће, које ће он обложити тако да буде удобно (или макар што мање неудобно), да би у њему таворио до краја живота.

Johann Heinrich Füssli, Nachtmahr (1781)

Можда је поменута привлачност непознатог уједно и сила која многе авантуристе вуче ка опасним пустоловинама којима се можемо ишчуђавати, можда и дивити, или их, слушајући о њиховим подухватима заваљени у фотељу са висококалоричним напитком у шаци (и џиновским паковањем сладоледа у замрзивачу), сматрати сулудим изазивачима судбине. Можда пак пустолов на погрешан начин одговара унутрашњем позиву, па у спољашњем тражи оно што се може открити и дубљим понирањем у ситуације са каквима нас живот свакодневно суочава. Или такви појединци, којима није доступан такав пут ка увидима, посредством спољашњег стижу и до неких духовних искустава, или макар измичу осећањима неподношљиве скучености на једини начин на који то умеју. Тако Немац са италијанских Доломита Рајнхолд Меснер (Reinhold Messner), највећи алпиниста свих времена, човек који је, између осталог, 1978. године први освојио Еверест без кисеоника, а који је тврдио да многи екстремни споритисти и пустолови заправо беже од својих проблема, наговестио да се током похода нађе у стањима у којима он не припада себи, и додаје: "Ја тада нисам ништа више осим узаних плућа која хватају ваздух и лебде над измаглицама и врховима. Постоје периоди у планини, који могу трајати данима, а у којима постојиш између живота и смрти". Дакле, Меснерово "мало ја" се повлачи пред нечим већим, стварнијим. Он је нашао начин на који ће да пробије мембране, корице и покорице калцификованог малог ја. И изнова да их пробија, иако је 1970. године (8 година пре чувеног похода на Еверест без кисеоника), изгубио 24-годишњег брата Гинтера, у заједничком походу на хималајски врх Нанга Парбат... А ко је, када већ помињемо ту планину, први освојио Нанга Парбат? Учинио је то аустријски алпиниста Херман Бул (Hermann Buhl) 1953. године, али је погинуо 4 године касније, у 32. години живота, при покушају освајања дотле неосвојиве Чоголисе (планински венац Каракорум). Његово тело и дан-данас лежи залеђено на овој планини, прекривено тонама снега које су се на њега обрушиле. Освајање земаљских врхова може бити неки аналогон освајању небеских висина, подвига духовног живота у коме его (мало ја, спољашњи човек светоотачког учења) бива не убијен, већ трансцендиран и "проширен" до бесконачности. Наравно, то одважног алпинисту не мора да чини Божијим човеком, али бих га ја ипак уврстио међу боготражитеље, па макар он никада и не пристао на такву формулацију. 

Рајнхолд Меснер (рођ. 1944)

Вратио бих се ипак још једном на романтичаре, од којих ми, призајем, није лако да се отресем, будући да сам неколико година својих постдипломских студија посветио немачком роматизму.  Дух романтизма од свог настанка (управо код Немаца), у позном 18. веку, није престао да тиња или да се разгорева; он и даље постоји као неки архетип, који је доживевши формалне модификације у времену, одражава исту суштину: романтичара привлачи оно тајновито и мистично, невидљиво, тишти га притиснутост временом и простором, неумољивим стегама духа и тела. Не подноси грађанина који живи омамљен у лагодном полусну, као што презире култ разума и рационалистички ентузијазам просветитељства. Стреми природи и у њој налази скривене силе и значења: за њега је природа књига тајни коју треба дешифровати. Често се враћа уназад све до паганских корена свог народа, а прохујала времена идеализује. Лако се занесе својим даровима, тако да гордост за њега постаје велико искушење. Лако и презре "обичног" човека и прецени уметност као средство превазилажења "обичног" живота и ставља је на место апсолута. Поезија постаје његов бог, док он, као стваралац уметничких дела, постаје човекобог. Пад је тада већ сасвим близу. Јер када он себе угледа као носиоца тих апсолутних вредности поетског, "надземљског" сагледавања света и човека - тада, када романтичар понови Луциферов грех, почиње његов суноврат у сумрачна стања свести - често у лудило и превремену смрт. Ту се, ако нам није довољан ауторитет свих великих религија и хришћанског Откровења, можемо сетити и Јунговог учесталог истицања опасности од надувавања ега, од инфлације, коју је он упознао из личног искуства током свог чувеног окршаја са несвесним (Auseindersetzung mit dem Unbewussten), који је за Јунга представљао важан и ништа мање опасан извор сазнања... О том преузношењу (hubris) такође говори и мудрост мита о Икару и Дедалу. Икар се, полетевши у висине помоћу крила, које је направио његов отац Дедал како би побегао са сином из лавиринта, у свом заносу превише приближио Сунцу, које симболички представња уједно и извор (духовне) светлости, односно симбол божанског. Зато се восак са његових крила истопио (а управо на то га је упозоравао мудри Дедал), и Икар се, оглушујући се о упозорења искуснијег оца, стропоштао у море (симбол несвесне психе, по Јунгу). Приближавање Извору Светлости, али и истраживање сеновитих предела душе (просторија у које је неопходно ступити и поотварати замадаљене прозоре и врата, како би светлост могла да уђе) није нужно благословено. Некад је то насилан продор гордог и духовно неспремног радозналог човека, често вођеног обезглављеним и онотолошки неукорењеним младалачким полетом. То "хелијумско" надувавање га издиже изнад земље, чини да се идентификује са силама изван свога ја, тако да се тзв. "обичан човек" види са висине, као да је у питању ништавни мрав. Нешто слично се може приметити и код адолесцента који има своје "идоле" (млад човек ће пре ипак имати идола него узора), људе од значаја, великане у некој сфери људског деловања. Величајући их и славећи их, он као да преузима део њиховог квалитета, те "ауре" коју адолесцент (или одрасли у индивидуационом застоју) осећа да постоји око тих личности којима се диви. То је уједно и разлог због којег многи показују своје фотографије са познатим/славним особама - јер, као да и они тиме добију на важности самим тим што су се нашли у близини важне и познате особе. Идентификација је још једна од безбројних замки духовног живота, препона на коју изнова и изнова налећемо, па од њене висине зависи да ли у њу ударамо челом или стомаком... Зен-будисти су били тога добро свесни када су скројили крилатицу: "Ако негде видиш буду - убиј буду". Уништи сваку идентификацију. Чак и са оним најузвишенијим. Врати се празнини, постани ништа. Јер једно је човек који свесно мисли, а нешто сасвим друго је човек којим млатарају мисли. То ме је управо подсетило на нешто што сам недавно прочитао код светогорског Старца Емилијана, у књизи Слово о трезвеноумљу: "Али, у ствари, постоји једна борба. Све остало, оно из свекодневног живота, искушења, потешкоће, грехови, тобож борбе, то су дечје игре, борбе мачевима, које ми стварамо. Истински рат је чување ума и његово затварање у срцу". Наша умовања, дакле, превасходно указују на нашу неспособност или неспремност да водимо једини рат који, заправо, може и треба да се води. Надајмо се да су наше дугачке приче и отегнута прежвакавања истих или сличних садржаја само један нуспроизвод збацивања старог човека. Често нас само тешка и дуготрајна патња наведе да заиста постанемо то ништа, у које Бог може да излије своје - своје, а не моје или твоје - енергије. 

Романтичари су се на свој начин, махом незрело и занесењачки, борили против усахнућа метафизичких питања и покушаја давања одговара у вези са човеком и његовим животом на земљи. Разум не налази одговор. Језик поезије није језик разума - он је и мистерија и кључ мистерија. Тај доживљај мистерије - недокучивости не само света око нас већ и нас самих, који смо мање или више и сами себи непознати, а каткад и страни - може и да храни веру у свемоћног и премудрог Творца и духовно устројство стварности. Он, међутим, по себи није довољан. Занос не може да замени истину. Мада, ми се свакако можемо запитиати колико је данас уопште присутна та згранутост пред постојањем, а у којој мери се наше постојање узима здраво за готово, претварајући се тек у тетурање, ландарање, седење на дну бунара? Култура је престала да поставља кључна питања и да третира парадоксе човековог постојања. 

Herbert James Draper, The Lament For Icarus (1890)

Романтичари, побуњеници против просветитељског рационализма, и свега оног што остаје у том "рашчараном" свету, нису успели да у својим матичним вероисповестима - у компромитованом католицизму и разводњеном протестантизму - пронађу оно што су тражили. Заљубљени у сопствене умове, ношени необузаданом енергијом, они су у некој врсти духовног сродства са свим потоњим младим људима који откривају свет својих личних идола-богова, у коме и сами желе да заслуже неко место и да ризикују остварење Икарове судбине. Не бих желео да сада улазим у причу о томе да вероисповести  (католицизам и мноштво фракција које је изнедрио протестантизам), у којима романтичари нису могли пронаћи свој дом, представљају јерес у односну на православну теологију. У крајњој линији, ми такорећи непрестано живимо неку јерес, и ако се коректно изражавамо и звонким гласом изговарамо Символ вере. Додири који се остварују између Бога човека постоје и изван догматски углачаног језика, јер је веза између Бога и људске душе нераскидива. 

Дарвинова теорија и социјал-дарвинистичке идеје, као и малатузијанство забринито за чистоту генетског наслађа, изнедрени су из хладног ума који је изгубио сваку везу са срцем. Социјал-дарвинизам Дарвинове идеје преноси у поље друштва, у коме, као у природи, опстају само најјачи и најприлагођенији (тј. "најопремљенији", the fittest). Овакав бездушан, неподношљиво горд поглед на живот и на човека утицао је и на немачке нацисте, који у логорима нису убијали само несретне Јевреје и народе које су сматрали расно инфериорним, него и Немце који су патили од разних неизлечивих, наследних или психичких обољења. Тај демонски педантно организовани "пројекат" започет је убрзо после Хитлеровог доласка на власт 1933. године. Тако је 1936. године снимљен и краћи документарни пропагандни филм Erbkrank (прилажем Youtube линк), који је пуштан у немачким биоскопима пре главне пројекције вечери. Била је то уобичајена пракса национал-социјалистичке пропаганде: прво се пушта неки краћи пропагандни филм који испира мозак, а тек онда долази време за забаву (још једно, али мање упадљиво испирање мозга). Пропагандни филм се мора обавезно одгледати, јер када се врата биоскопа затворе, накнадни улазак није допуштен. Није ово било тако давно, зар не? У међувремену је пропаганда постала суптилнија: она сада чини да појединац у конфузији туђу жељу препозна као своју. 

Хитлер и Гебелс посматрајз снимање у УФА студијима у Потсдаму (1935)

Еванђеоски идеал представља препреку за сваког ко би да наметне заједници неку своју личну "визију" или индивидуални интерес маскиран у идеологију. Тако је и за Хитлера хришћанска вера представљала религију за слабиће, поврх тога што своје корене има у презреном јеврејском народу. Немачка раса је "господарска раса" (Herrenrasse), која ће подјармити словенске народе, који су у расном смислу "подљуди" (Untermenschen), чија је једина сврха да буду слуге господарске расе. Карикатурални човечуљак са брчићима, који, попут својих најближих сарадника и повереника (Гебелс, Геринг, Химлер), није био опремљен физиономијом стаситог плавокосог и плавооког Германа, желео је да сузбије Хришћанство и да Немце врати својој паганској прошлости. Речима Ериха Фрома, доброг зналца бољки западног друштва: "Човек ослобођен окова средњовековног живота у општини, заједници, стрепео је од нове слободе која га је претворила у изолован атом. Нашао је уточиште у новом идолопоклонству крви и тлу, у чије најочигледније облике спадају национализам и расизам". 

Јунговским језиком би се могло изразити да се свака идеологија, заправо, "храни" енергијом религијског архетипа. Такође, није можда погрешно рећи да је сваки идеализам који одступа од духа тежње ка целовитости душе - тј. њеном уцеловљењу - и срастања са Богом, заправо, неки вид мање или више первертираног порива ка повратку у стање изгубљеног јединства. Циљ духовног живота јесте савладавање ега, спољашњег човека, детерминисаног - између осталог - и својом проблематичном психологијом. У идеологијама се пак своје мало ја, предаје идеји (идеологији), као "сили" која је јача од људске индивидуалности, од човековог ега. Ово видимо на сваком кораку, тамо где изоловано мало ја покушава да се припије уз већу целину и да се "ојача" њеном снагом, можда и уз повремено псеудомистичко губљење "малог ја", почев од групе навијача, па до политичке партије - али и до прихватања религије на наопак, идеологизовани начин, где "вера" постаје пуко опредељење, још једна од лоше скројених кошуља ега, те стога таква "вера" и завређује да се нађе омеђена наводницима.