Као млад сам гајио ту мегаломанску фантазију да се знања о устројству човека и света могу повезати у неку кохерентну целину, да се може стићи до неке тачке, као на врх планине, одакле ће се оно што је сазнавано, научено и упијено коначно указати као каква усправна и необорива монолитна структура, чије ће указивање бити праћени неким а-ха моментом, након којег живот више не може бити исти. Не могу да се присетим те претенциозности, а да ми се не јави известан осећај нелагоде и благог стида пред тако наивном представом. Није довољно бити добар ђак, који савладава градиво у које је утонуо... Постоје, међутим, и горе ствари од младалачке претенциозности: заћи у другу половину живота са таквим багажом наивности, теглити све тежи пртљаг из једне године у другу. Остати у некој врсти церебралне грознице, у потрази за одговором који се може обухватити језичким средствима, који се може срочити и језиком преносити. Такође: осећати потребу да се напусте границе згрченог ега, а даље се хватати за неки интелектуални систем (један од многих) – затворен и апсолутистички постављен према стварности. Затвореност и апсолутизам појмовно углачаног система – такво сузбијање и тлачење духа – одаје заправо потребу за загрљајем извесности, за сигурношћу, за полагањем набраног чела на груди неког "свезнајућег" великана људске, одвећ људске мисли. Сигурно да је, ако изузмемо можда радозналост духа, и страх окидач интелектуалних одисеја. Тај страх не треба ни гурати ни одгуркивати од себе. Не треба га заклањати разним параванима и засторима. Треба га признати. Нека његово признавање буде први корак у некада дуготрајном процесу напуштања индивидуалног кавеза.
 |
| Франческо Гоја - Сатурн прождире свог сина |
Сваки појединац понаша се као да „зна“ нешто више од голих чињеница или збира голих чињеница. Без тог „знања“, емпиријски непровереног, без те интерпретације стварности, он не би био у стању да дочека ни идући излазак сунца, а камоли тек да организује свој живот, да му пружи какву-такву оријентацију, па макар и погрешну. Морао би преко ноћи негде да се обеси, да се баци са неког моста, или на други начин да угаси свест заробљену у пустоши бесмисла и чекању да се она коначно угаси и уступи место вечном мраку... То „знање“ – које као да се само по себи подразумева – јесте вера у неки смисао, који организује његов доживљај стварности (о „оном споља“, дакле) и његов однос према њој, усмерава његову вољу ка неком деловању или истрајавању, неком континуитету. То се односи и на појединце којима страсти представљају главне водиље у животу и силе које их вуку ка будућности. То се уједно односи како на највећег скептика, тако и на човека који себе проглашава агностиком. „Поуздано знање није могуће“, каже агностик. А ипак живи као да нешто зна и да то знање сматра извесним. Оставићемо за сада по страни што су то, по свему судећи, страсти које га воде и водају, односно разни психолошки процеси чији корени сежу у тмине несвесне психе, којом он можда и не жели да се бави.
Чак и окорели атеиста, који исписује томове књига у којима покушава да сахрани религију као реликт неког плусквамперфекта, давно прошлог времена, чини то са вером у смисленост свог делања. Зар би се у супротном повијао над листом хартије, писаћом машином или тастатуром, узалуд кривио кичму и замарао очи? Када га питамо одакле му снаге и воље да толико година посвећено пише, његов одговор (кога нам он са задовољством даје, јер као да је једва дочекао да му се то питање постави), маскиран у неку просветитељску добронамерност, заправо јесте сасвим проста рационализација. Дакле, није рационалан одговор, који је утемељен на јасном сагледавању емпиријски проверљивих чињеница, иако се наш марљиви записничар понаша као да је његова активност сама по себи разумљива... Зато можемо рећи да је историја испресецана непрекидним самозадовољавањем „ситним истинама“, мнењима, свесним или несвесним личним преференцама, под којима се повијају друштва, настају и нестају идеологије, круне се и изнова подижу зидине градова. Пали човек је – без изузетка – простором и временом поробљени тумач стварности. Од тог тумачења зависиће његов однос према егзистенцији.
Дакле, и онај који тврди да не постоји никаква апсолутна истина (или је он, ако ипак постоји, кантовски одсеца од човека), уједно поседује и уједно изнова гради однос према некој на место апсолута постављеној истини. Овакав закључак (који не представља пуку логичку зачкољицу коју бацамо на пут нашим неостомишљеницима) било би апсурдно порицати. Донесени закључак, наравно, не можемо поднети (атеистима, агностицима) ни као потврду наших веровања или убеђења – или пак знања које смо можда стекли неким мистичним искуством, током ког су се окови ега (спољашњег човека) скљокали на неко неодређено место (да би се после попут утваре поново обмотали око нас), а ми осетили да у нама постоји језгро – да ја јесам то језгро – које смрт не може да нагризе, и да ће сваки покушај претакања у речи тог доживљаја/осећаја представљати његову тривијализацију и накажење...
Већина нас ипак дели једну донекле заједничку договорну стварност (consensus reality), у вези са којом можемо колико-толико да се усагласимо, да се сложимо. Излазак ван ове зоне опште сагласности се по правилу проглашава клиничким лудилом које захтева хоспитализацију, док многе религије прихватају постоање божанског лудила, а Православље признаје јуродивост Бога ради. Карл Јунг, један од храбријих психолога уопште, инсистирао је на томе да неке особе у свом процесу индивидуације пролазе кроз стање психозе – уз напомену да није свака психоза део индивидуационог процеса. Из таквих стања понеки човек излази измењен у позитивном смислу – постао је свеснија и зрелија особа у миру са собом, а живот је попримио дотле непознату (неосвешћену) духовну оријентацију.
Свакако да ћемо се држати подаље од оне свима познате флоскуле о „субјективности истине“, а далеко смо од и истицања наводне релативност свих вредносних система. Ипак, из човечанске перспективе ствари изгледају управо тако: он (човек) не проналази одрживи систем вредности, и нужно је – а он може бити сасвим несвестан тога – психолошки присутан у својим интерпретацијама и судовима. Неретко га обузимају нејасна осећања, којима покушава да умакне или их приписује погрешним, лажним узроцима. Измишља „рационална“ објашњења за узнемирујућа и нејасна емотивна стања. Никако да побегне од себе, иако је у непрекидном бекству. На сваком кораку среће себе – у свему наилази на свој одраз. Речима Јована Корнаракиса, некадашњег професора пастирске психологије у Солуну, „онај који се не бори свесно да заокружи своју личност уз помоћ неког веродостојног животног идеала, троши се психолошки и духовно у грчевитом напору да се дође до краја а да није проживео ни почетак. Он се сатире у потери за егзистенцијалним профитом и у лакомости, а да није одложио никакав 'капитал' аутентичног напора у трезор живота. ... Театрално се бори, а на крају добија само горки опит илузије“.
С друге стране, горе поменути агностицизам је омиљена сигурна зона за оне интелектуалце који не одбацују per se постојање „некакве“ духовне стварности, а који се притом плаше да би могли испасти глупи и наивни – како пред колегама, тако и пред умишљеном сликом о себи, тј. својим усвојеним идентитетом, пред оним што су умислили да јесу. Јер, интелектуалац мора „критички да мисли“ (немам, дакле, намеру да обезвређујем критичко размишљање уколико је свесно својих ограничења и осећања која дрежде у позадини). Он, такође, мора да се држи расположивих чињеница (немам ништа против чињеница). У реду онда, ако хоћемо да се држимо расположивих чињеница у кључу научне методологије, онда ништа од Бога! Ако пак верујемо у материјалијалистички тоналитет теорије еволуције, онда је наша свест такорећи проклетство, које нам служи зарад зијања у неко вечно ништавило, или зарад исписивања томова атеистичке литературе, што ће је можда држати подаље од менталних институција затвореног типа. Или се пак тражи утеха у идеји прогреса, у „великом пројекту“ у неком материјалном циљу, који ће се остварити у ближој или даљој будућности. Тачније, оствариће се, можда, када наше очи буду увелико сатрулиле у лобањи, а ми – уместо да се наслађујемо тријумфалним призорима тог раја на земљи на коме смо тако усрдно и марљиво радили – „будемо“ зијали празним дупљама у вечно ништавило! Чак ми изгледа да порицатељи Божијег постојања праве неку баналну филозофску грешку: непостојање Апсолутне Истине, вечне и непроменљиве, не би истакло релативност било ког система вредности, него би у потпуности обезвредило свачији живот – свега чега се можемо дотаћи, све што се може замислити, па и саму науку, која тада постаје или бесциљно тумарање по материји, или средство за остварење јалових циљева и маштарија о бесмртности или некој „бољој будућности“. За неку другу прилику ћемо оставити разматрања о трансхуманизму као крајњој манифестацији оваквих настојања. Трансхуманизам је, рекао бих, егоцентрична варијација утопистичке маштарије, доведена до крајности.
Шта чинити онда са том несретном свешћу, ако не успевамо да је уденемо у идеологије и фантазије о прогресу – како да је упослимо и замајавамо, да нас не ждере до гроба? Какву коску да јој бацимо да глође, а да на тој коски буде макар неког меса које се може загристи, да се преживе све те гладне године, па и деценије? Можемо онда ту свест пригушити, па чак и угасити препуштајући се разним ужицима и примаљивим обећањима будућих ужитака. Можемо, на пример, транспоновати идеју прогреса на телесно здравље и приклонити се у градским срединама врло снажном култу здравља и фитнеса, у модерном светилишту теретане и фитнес-центра топити масне наслаге, бежати од глутена, простих шећера и засићених масних киселина и конзерванса „као ђаво од крста“, огледати се у мноштву расположивих огледала, и закључити, уз несигурни уздах олакшања, да ипак некако одолевамо оштром зубу времена.
Можемо свест пригушити филмовима и серијама, које се ионако већ масовно производе, иако мање-више уз препакивање једних те истих мотива, тако да они, који су нарочито жељни овакве врсте entertainment-а, напослетку буду принуђени да се у потрази за нечим новим, посредством посебних пиратских канала упуте у филмску сцену Суринама, Свазиланда и Лихтенштајна. Камере се не гасе, филмска индустрија ради пуном паром, подилази оном делу човека смештеном испод желуца, његовој недозрелости, доприносећи томе да његова свест управо и остане закована на наведеним пределима – супер-хероји, плитки и једнодимензионални ликови, развучене „антигравитационе“ акционе секвенце јурњаве аутомобила и пуцњаве, као и призори који стимулишу полне жлезде.
Наравно, ту је и спорт, групни и индивидуални: стално су актуелна нека такмичења, купови и првенства и турнири, неке утакмице, које не само да ћемо помно пратити, него ћемо их учинити још занимљивијим тиме што ћемо резултате спортских манифестација претворити у предмет спортског клађења. Постоји и могућност да се загњуримо у посао, у рад (телесни, умни и безумни), и да све наше менталне и телесне ресурсе упрегнемо у такозвану каријеру, у један сивкасти CV, као сведочанство наше „вредности“. У приватној фирми можемо да добијемо и унапређење: већу плату, умерено тапацирану столицу са наслоном за руке, шири писаћи сто, неки сепаре на паркингу (да би се знало ко је ко), завидне и понизне колеге, које можда нестрпљиво ишчекују наш суноврат над којим би се могли церекати. Можемо купити скупо одело и увежбати држање у ход који одговарају нашем „високом“ друштвеном статусу. Заузврат се могу зачути и похвале, јер се сумануто урањање у рад (читај: бекство од себе и притиска савести) често погрешно интерпретира као марљивост и одговорност. Тако понекад неког назову „вредним“ човеком, док овај зарађује искључиво за себе, за свој ћеф и комфор. При томе он не производи ништа, него представља само мало већи шраф или мало чвршћу опругу у механизму који у јурњави за профитом дроби друштва и заједнице у прах и пепео.
Иван Јасиковић
Нема коментара:
Постави коментар